Bila je najbolja majka

Bila je i najbolja ćerka. I na poslu je bila najbolja. Sneža Babica, tako su je zvali. Počela je da radi u kruševačkom porodilištu sa 18 godina kao akušerska sestra. Kada smo nakon 27 godina njenog rada računali jednom koliko je žena porodila, došli smo do cifre od 30.000. Čitav jedan grad.

Kada je ona radila u smeni, druge sestre su samo mogle da asistiraju. Lekari su joj poveravali odgovornost, koju nisu smeli…Često bi se dešavalo da dodje posle 12 sati rada iz noćne smene, i samo što bi ušla u kuću, zazvonio bi telefon. Da, ja sam. Da, doći ću za pola sata. Zvao bi neko od poznanika, ili poznanikovih poznanika, da dođe, da se nađe pored žene koja treba da se porodi.

Toliko bombonjera je dobila da smo u jednom trenutku imali “galeriju” od barem stotinak slika sa poklopaca bombonjera.
Setiće se stariji toga…

Bila je najbolja za sve,osim za sebe.

Sebi je bila neprijatelj. Za sebe nikada nije imala vreme. Ručak nikada nije kasnio. Supa sa domaćim rezancima ili domaćim knedlama je bila deo svakog ručka. Kuća je uvek blistala. Kao dete sam pomišljao da imamo neku skrivenu vilu koja kuću održava, a da ja ne vidim.

Kada bih prosuo nešto na sto, na tepih, ne bi bilo reakcije ni kritike. Sve je u redu, govorila bi. To je samo stvar. Niti je skakala da to odmah počisti. Ali čim bih napustio prostoriju i vratio se za pola sata, sve bi bilo u savršenom stanju. Za oca je uvek imala razumevanja. Beskrajnog razumevanja i za razumne i nerazumne postupke. Zarad nas, shvatio sam to tek kasnije. Čini mi se da je tu odbacila svoje “ja” i da je ostalo samo jedno “mi”.Pravila je najbolje slatkiše. Šnenokle, baklave i tulumbe. Samo je trebalo da čuje da će doći društvo i za dva sata bi slaktiši bili spremni. Cela tepsija baklave bi otišla za pola sata. A ona je zadoboljno odlazila da radi nešto drugo.

Uvek je bila doterana, frizura, odeća salivena, osmeh uvek prisutan onaj koji razoružava.

Za roditelje je bila najbolje od šestoro dece. Stena i čelik. Svoje probleme bi samo sa njom delili. Ostali su bili previše slabi za tako nešto. Voz od Kruševca do Kraljeva je putovao sat i po. I kad nije bilo moguće da ide autom, sela bi u voz i odlazila do svojih roditelja. I kada joj je majka bila bolesna i otac. Vikend za vikendom. Iz noćne smene. Pod snegovima, pod kišama.

Imala je 47 godina kada je umrla od kancera.

Umrla je na odeljenju na kome je radila čitav život. Na tom odeljenju je trebalo da radi redovne kontrolne preglede. Ali nije imala vreme za sebe.
Znam da se majke rađaju u istom trenutku kada i njihovo dete. Pre toga majka nije postojala. Postojala je žena, majka ne. Ali, mislite i na sebe. Vi koje ste se posvetile porodici i sve svoje želje u potrebe potisnule u zaborav! Mislite i na  muževe kojima ste potrebne i koji, možda bez vas ne umeju da žive. Mislite i na svoje unučiće koji se još nisu rodili. I njima ćete biti potrebne. Ali, pre svega mislite na sebe! I mi ćemo brinuti o vama!

https://www.linkedin.com/posts/aleksandarmilincic_alexthepreacher-activity-7189148685203607553-j5Em?utm_source=share&utm_medium=member_android

Autor: Aleksandar Milinčić

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top