Čovek mora biti nadaren za pisanje, da bi prevodio jednu knjigu

Ideja za intervju sa Vladimirom D. Jankovićem, književnim prevodiocem, pesnikom, piscem i esejistom, rođena je odavno, ali mogućnost da upoznate ovog gospodina desila se u pravom trenutku. Približiti jednog prevodioca, ljudima koji nisu iz uslovno rečeno, književnog, umetničkog sveta, bio je pre svega naš cilj.

– Pa definitivno sve navedeno, ali to nije ništa naročito. U suštini, to je stvar predstavljanja, etikecije. Celoga života bavim se pisanjem, i svi ti vidovi pisanog izražavanja, od dnevnika, preko eseja, poezije, kratkih priča do prevođenja i prepevavanja književnih dela – sve su to elementi jednog istog korpusa, iste vokacije. Često sam intimno u potrazi za jednim terminom koji bi obuhvatio sve te aktivnosti, i sama po sebi nametne se reč „književnik“. Neprijatno je nekako, i groteskno, predstaviti se tako, na pitanje: šta si, ili čime se baviš, odgovoriti: „Ja sam književnik.“ Glupo se osećaš. To samo u odnosima s birokratijom upotrebljavam. Neugodno je, pa i besmisleno, na isto pitanje odgovoriti: „Ja sam pesnik.“ To je već na ivici nezdravog, poremećenog. Samo drugi mogu za tebe reći da si pesnik, ne možeš samoga sebe tako nazivati. Otuda mi je najprihvatljivije rešenje da se predstavljam kao književni prevodilac. To nekako i liči na pravo zanimanje, a i nije odveć pretenciozno.

2. Koja su to najpoznatija ili Vama najznačajnija dela koja ste preveli sa francuskog i engleskog jezika?

– Najpoznatija dela… Zanimljiv aspekt. Nije mi lako da sad projektujem poznatost određenih naslova, ali verovatno će u mom slučaju to biti romani francuskog pisca Mišela Uelbeka, na prvom mestu „Pokoravanje“. Mada sam od Uelbeka preveo još sedam-osam knjiga, uključujući i njegovu ličnu pesničku antologiju „Ne mirim se“. Eto, ako je baš do poznatog… Nesumnjivo je, takođe, Agata Kristi megapopularan autor u svetskim okvirima, a i njene dve knjige sam preveo. Na planetarnom nivou svakako je veoma poznata i Hilari Mantel, čija sam dva romana ovenčana Bukerovom nagradom, „Vučje leglo“ i „Leševe na videlo“, preveo sa engleskog. Od poznatih pisaca, u smislu: vrlo popularnih, tu je i Frederik Begbede, recimo, pa Ijan Makjuan. Begbedeove sam četiri knjige preveo, Makjuanovih, čini mi se, pet ili šest. Preveo sam, uostalom, i Egziperijevog „Malog princa“, priključivši se već postojećoj četi od petnaestak književnih prevodilaca sa srpskohrvatskog govornog područja koji su to učinili pre mene.

Kad smo kod najznačajnijeg dela, tu za reper moram uzimati sebe samoga, svoj doživljaj, svoje osećanje, i onda ću reći da je najbolja i samim tim (meni) najznačajnija knjiga koju sam preveo delo „Muzika na vodi“ američkog pisca T. Koragesana Bojla.

3. Treba li smelosti da se prevede jedno delo, prevodilac ima moć da dodaje ili oduzima od originala… sme li? Da li je to dopušteno?

– Da je potrebna neka prenaglašena smelost, ne bi bilo toliko književnih prevodilaca koliko ih ima. Određena doza drskosti, urođena i prirodna, dobro je došla, ali zaista se ne može govoriti o sad nekakvoj hrabrosti… Pitanje dodavanja i oduzimanja vrlo je delikatno, i u suštini je intimno, jer i kad dodajete i kad oduzimate, možete to činiti na način da niko ne primeti. Vi, zapravo, MORATE i dodavati i oduzimati, ali morate to činiti tako da i pisac ne bude oskvrnut, a i čitaoci da ne budu uskraćeni. A i lektori i urednici u izdavačkim kućama da ne zvocaju.

4.  Talenat u svakom stvaralaštvu, čak i u majstorisanju kod vodoinstalatera, se podrazumeva. Ali govorimo o nečem duboko umnom čime se Vi bavite… da li je potrebno biti pisac, da bi se razumeo drugi pisac, odnosno preveo?

– Potrebno je biti elementarno talentovan za pisanje, jer prevođenje jedne knjige zapravo je pisanje te knjige na drugom jeziku. Čovek mora biti darovit, mora biti nadaren za pisanje. Ali ne mora baš biti PISAC. S druge strane, poeziju, naročito pravu poeziju, onu koja drži do rime, do metra – samo pesnik može prepevavati. To ljudi koji i sami nisu pesnici, jednostavno, nisu kadri da urade, kao što sam ja, recimo, mogao da nosim džak kreča od 33, ali ne i džak cementa od 50 kilograma. Nešto umeš ili možeš, nešto ne umeš ili ne možeš.

5. Imate li neke da kažem, omiljene pisce za prevođenje?

– Ovo je naoko naivno, ali vrlo simpatično pitanje. Omiljeni pisci su mi oni koji su mi najlakši za prevođenje. Da se razumemo: lake knjige za prevod, pa samim tim ni lakog pisca za prevođenje – nema i ne može biti. Ali, realno, ima lakših i težih. Zato, na primer, volim Mišela Uelbeka. On je lak, jednostavan pisac, lako ga prevodim, i zato ga i volim više nego većinu drugih pisaca: jer se s njegovim štivom manje mučim, lagano mi je, ide sámo. Što mi je pisac teži, to mi je i manje drag, iskreno ću vam reći.

6. Da li je Vaše književno stvaralaštvo nezavisno od prevodilačkog rada, šta nam možete reći o tome?

– Sve je povezano. Uostalom, ta rečenica, „sve je povezano“ ispravan je prevod prilično izraubovane, a loše prevedene Ajnštajnove misli: „Sve je relativno.“ Nije, znači, ništa relativno nego je sve povezano. Ne mogu nikako odvajati romane koje prevodim i poeziju frankofonih i anglofonih autora koju prepevavam, od sopstvenih priča i sopstvene poezije, pošto je to sve moje u istoj meri, i kroz sve to dajem sebe čitaocima, onima kojima to posle nešto može da znači u životu. Jednako mi je drago ako čitaoce usrećim dobrim prevodom romana nekog Irca ili Švajcarca, ili ih obradujem zbirkom pesama koju sâm potpisujem kao autor.

7. Da li je svejedno biti prevodilac, pisac, u zemlji gde je procenat funkcionalno nepismenih visok?

– Ne oseća se nikakva osujećenost, nema nikakvih frustracija. Ti statistički podaci, ili možda predrasude, o nekakvom visokom procentu funkcionalno nepismenih meni nikad nisu bili validan orijentir. Šta to znači? Koliki je procenat tzv. funkcionalno nepismenih u Americi, Španiji, Estoniji, Rusiji? Ne znamo. Ja ne znam ni koliko bi taj procenat iznosio u Srbiji, ali sigurno razlika nije velika u odnosu na Bugarsku, Češku, Norvešku. U svakoj zemlji, u svakom narodu ima dovoljno kultivisanih i pismenih ljudi koji vole da čitaju i koji UMEJU da čitaju, a umeju i da se izražavaju u granicama pismenog ili čak i visokopismenog. Treba se usredsrediti na to mnoštvo ljudi, a ne zastajkivati na statistici koja nas upozorava da smo nepismeni kao narod. Pa i nismo nešto specijalno nepismeni. Ništa nepismeniji od drugih.