Deda Stojan

Živim sam već osam godina. Pavlina, Bog da joj dušu prosti, otišla je iznenada. Plijevila je paradajz u dvorištu, a ja sređivao polomljenu stolicu, kad sam čuo tup udarac. Strčao sam se, Pale, Pale… ništa, ležala je nepomična. Pozvao sam hitnu pomoć, dok su došli pokušavao sam da je osvestim, prskao sam je vodom. Lekarka je samo konstatovala smrt.

– Verovatno je moždani udar – rekla mi je – mi ništa ne možemo da uradimo, sad

terajte kako što je red.

Moja Pavlina, Pale – kako smo je zvali – bila je krotka žena. Dok je bila mlada devojka bila je veoma lepa, sa plavom kosom i vitka kao prut. Kad smo se uzeli, video sam da je isto toliko dobra. Majka ju je brzo zavolela, govorila je da joj je kao ćerka. Vredna, posvećena kući i sa poštovanjem prema svima.

Na selu možda život nije lak, ali ljudi nisu gladni. Baštica, po koja koka i prase, neka njiva sa žitom… onaj ko hoće da radi može pristojno da živi. Pored toga, ja sam odmah po maturi počeo da radim na železničkoj stanici. Dok sam se oženio već sam bio nešto uštedeo, pa smo Pale i ja rešili da sagradimo kuću. Svi su nam pomogli i moji i njeni. Za kratko vreme imali smo svoj dom.

Kad smo se uselili, Pale je bila u osmom mesecu sa Brankom. Ubrzo je došao i Goran. Sa dvoje dece, skoro vršnjaka, morala je da im posveti svo svoje vreme. Često sam se pitao kako izdržava – sve sama, a uvek tiha i strpljiva sa decom.

Branko i Goran bili su deca za primer. Bili su pristojni i vaspitani, a kad su odrasli pomagali su koliko su mogli. Ali sa Pavlinom najviše smo bili srećni zato što su voleli da uče. Obojica su završili ekonomski fakultet, zaposlili se u Skoplju i sada tamo žive. Obojica su oženjeni, imaju svoje porodice.

Trči, radi, brige, planovi… vreme proletelo i odjednom smo ostali sami. Očekivao sam da će Pale teže to podneti, jer je oduvek bila vrlo vezana za decu. I sigurno joj je bilo teško bez njih, ali kad sam se naljutio što nisu došli jedne godine na slavu, sela je naspram mene i ovako mi rekla:

– Slušaj, Stojane, da ti kažem, nisu to više naša dečica. Odrasli su ljudi i imaju svoj

život. Kako očekuješ da u radni dan, po ovom lošem vremenu, dođu na slavu. Treba da ih pustimo da žive svoj život, ne smemo biti sebični i očekivati da su stalno sa nama.

Bila je u pravu.

Nama dvoma život je ušao u jedan miran kolosek. Ja otišao u penziju, pa sam se više posvećivao poslu oko kuće i bašte. Pale i dalje nije mirno sedela, ali sada smo imali drugu rutinu. Seli bismo ujutru u dvorište, popili kafu, popričali. Imali smo više vremena jedno za drugo, više nismo razgovarali samo o deci. Ponekad bih joj pričao anegdote sa železničke stanice, a ona se smejala od srca.

I sve do onog dana kad sam ostao bez nje.

Život mi se okrenuo naglavačke. Ostao sam sam i morao sam da naučim da živim bez Pavline. Do tada me je kafa čekala na stolu, ručak je bio gotov u dva, a u ormanu sam uvek nalazio čistu i ispeglanu odeću. Toga više nije bilo. Morao sam da naučim da kuvam, da naučim da uključim mašinu za veš. Ali to nije bilo najteže. Tišina je gušila i mene i kuću.

Ni sam ne znam kako je prošla prva godina. Deca bi dolazila s vremena na vreme, kuća bi se ispunila žagorom, ali kad bi otišli, samoća je bila još strašnija. Istina, i jedan i drugi su me zvali da živim kod njih, ali nisam mogao da zamislim da se zatvorim u stan na sedmom, osmom spratu, da ne mogu da prošetam i da s nekim popričam.

Polako sam se navikao na usamljenički život. Ujutru bih popio čaj, prošetao do prodavnice, kupio hleb, sreo nekog iz sela. Nisam mogao mnogo da radim, a i nije imao za koga, pa bih popodne seo pred televizor i gledao neku emisiju. Dan bi mi prošao, ali nikada nije prošao bol koji mi stegne srce kad noću legnem u prazan krevet. Ako sam danju naučio da preživljavam, noći su i dalje jednako bolne.

Deca su sve ređe dolazila. Javljali su se da me čuju, ali ja se nisam žalio. A šta i ako bih se žalio. Setio bih se uvek Pavlinih reči da deca treba da žive svoj život. Meni moj postaje sve teži. Redovno pijem tablete protiv visokog pritiska, ali kretanje mi postaje problem.

Kad sam pre mesec dana u prodavnici čuo da je Risto otišao u starački dom, učinilo mi se to kao dobra ideja. Ako do skoro nisam mogao da zamislim da napustim kuću, sada na to gledam kao na neizbežno. Starim i sve mi je teže. Samoća me ubija i željan sam ljudi. Kad je Goran poslednji put došao, rekao sam mu to. Obećao je da će se raspitati i da će pokušati da nađe dobar dom. Pre neki dan mi je javio da je sve sredio, da se spakujem i da će doći po mene.

Sada sam spreman i čekam Gorana. Spakovao sam malo stvari koje će mi trebati u domu. Nije bilo lako odlučiti šta da ponesem, svaka sitnica u ovoj kući ima svoju istoriju, svaka me podseća na jedno drugo vreme. Ova kuća je nekad mirisala na sveže ispečen hleb, kroz nju su jurili Branko i Goran, bila je puna života. Mnogo puta nije bilo lako. Do kasno u noć bismo pričali Pale i ja, dogovarali se, strepeli i hrabrili jedno drugo. Na kraju bi rekla:

– Ajde, Stojane, da legnemo. Što nije bilo, pa i ovo naše, samo da smo živi i zdravi.

Jutros sam bio kod Pale na grob da se oprostim sa njom. Često sam išao i čudno, uvek sam imao osećaj da je prisutna i da me sluša. Ovaj put sam posedeo duže. Rekao sam joj za dom. Osetio sam da se rastužila. Pre nego što sam otišao, poslednji put sam pomilovao fotografiju na krstu i pokušao da je utešim: