Jelica i Miloš Trajković, srećni su roditelji dva para blizanaca.Starijih dečaka Pavla i Viktora, rođenih 2018. I četiri godine kasnije mlađih, Uroša i Stefana.Porodična sreća, ali i retkost,jer kako kažu medicinska istraživanja, jedna od 700 hiljada majki dobije dva para blizanaca i to prirodnim putem.Mnogi mediji pisali su o blizancima Trajkovića u vreme njihovog rođenja. Ali,čudu mesta nema. Jer deca su blagoslov i radost.Vreme prolazi, deca rastu, a jedna osoba, kao i u životima mnogih, centar je njihovog sveta. Majka Jelica Trajković. Sa njom smo razgovarali i pokušali da za Puls Juga, saznamo,kako danas živi ova porodica iz naselja Ančiki.
Kako se slažu Vaši dečaci? Da li stariji sarađuju sa mlađima i da li Vam pomažu oko mlađih?
Braća se slažu odlično. Stariji dečaci su izuzetno brižni i pažljivi. Oni mi iskreno pružaju i najveću pomoć. Možda zvuči smešno jer imaju samo 6 godina, ali zaista su odgovorni pažljivi i poslušni. Ono što primećujem kod mladjih dečaka je veća povezanost nego li kod starijih. Oni sve dele. Ako jednom dam nešto on čeka i traži još za bebu. Grle se stalno, teše kada jedan plače onda ga drugi teši. Generalno su sva četvorica odlični i slažu se odlično, bar za sada.
Koja su interesovanja Vaših dečaka?
Što se tiče interesovanja starijih dečaka, Pavle je obožava fudbal, on je živahan, stalno u pokretu. Voli sport i on je mogu reći onako psihički dosta zreo za svojih 6 godina. Vrlo snalažljiv i borben. Viktor, najstariji blizanac voli da crta, kreativan je. Obožava neke igre koje zahtevaju improvizaciju, voli da smišlja sam neke svoje igrice i da u tome svi učestvujemo. Inače je izuzetno nežan i osetljiv, dosta popustljiv i onako najmekši od svih što mi je i žao jer često ispašta zbog svoje dobrote.
Kako izgleda jedan Vaš dan,da li su obaveze ostale iste?
Što se tiče mojih obaveza, pa ne znam odakle bih krenula. Ne volim da se žalim i nisam taj tip, ali opisaću ukratko. Ustajemo oko pola 7 zvanično mada je bilo nezvaničnih budjenja u toku noći koje niko ne računa. Stariji dečaci idu u vrtić, ali idemo svi grupno da odvedemo starije bate do vrtića. Pakujemo se svo petoro u auto i vozimo bate u vrtić, nakon toga se vraćamo kući i kreću svakodnevne obaveze koje ima svaka žena domaćica. Spremanje doručka, hranjenje klinaca, čisćenje i sve ono što je svakodnevna aktivnost svih žena i svih mama samo kod mene malo u većem obimu. Trudim se da nadjem vremena da dok su stariji klinci u vrtiću prošetam sa mladjima da im bude zanimljivo i da ne provodimo sve vreme u sobi. Spremam ručak, onda opet svi zajedno idemo po bate u vrtić, pa čekamo tatu da dodje s posla i onda radimo nešto zajedno. Ili šetnja ili neke zajedničke igre. Obavezno razgovor sa starijim dečacima o tome kako im je bilo u vrtiću, da li imaju neki problem i sva ona pitanja koja su meni kao roditelju bitna. Ne želim da budu zapostavljeni pa se trudim da im ispratim i ponašanje i da li ima nekih promena. Sve je to teško ispratiti, ali se trudimo. Tata učestvuje koliko može i koliko mu posao dozvoljava, ali je svakako uključen u svemu i upoznat sa svime. Sve je ovo dobro i uigrano kad su svi dobro i kada su zdravi. Čim se neko razboli nastaje haos. To je kao rad na mašini, jedan propust i jedno povlači drugo. E tad je potrebna pomoć, ali snalazimo se kako umemo.
Recite nam nešto o Vama,završili ste fakultet, da li planirate da radite?
Hvala vam na ovom poslednjem pitanju, to me niko nije pitao.Ja sam diplomirani ekonomista. Završila sam Ekonomski fakultet – državni u Nišu, sa prosekom 9.46. Da ste me pre 7 godina pitali kako sebe vidim u ovom trenutku, ja bih možda tada dala drugačiji odgovor. Tada sam bila puna elana i želje za radom i napredovanjem u karijeri. Odmah sam posle studija počela da radim u firmi u Leskovcu, Statovac Komerc i bukvalno iz studentske klupe zaronila u poslovni svet. U firmi sam promenila dosta zanimanja dosta naučila i napredovala, ali je usledila najlepša životna uloga, prvi blizanci i odsustvo sa posla pa sam se vratila ponovo na posao, onda i druga trudnoća i drugi blizanci. Sada su prioriteti i planovi drugačiji. Deca su prioritet i njihovo lepo i zdravo odrastanje i moje prisustvo u njihovom detinjstvu i odrastanju. Ne mogu reći da ne postoji onako žal za mojim ličnim napredovanjem i u poslovnom smislu jer znam koie su moje mogućnosti, ali mlada sam ima vremena i biće nadam se, lepih prilika u budućnosti. Sada sam mišljenja da su deca i porodica moj najbitniji zadatak i da to moram odlično da odradim i izbalansiram jer druge prilike neću imati u životu.Posao i moje obaveze oko dece je nemoguće uskladiti naročito kada nema pomoći sa strane. Potrebno je mnogo žrtvovanja i odricanja, a ja ne bih da tu žrtvu podnose moja deca. Oni su blagoslov i bila bih nezahvalna ako ne bih uživala u njemu. Ono što me brine jesu naravno finansije i kako ćemo sve to ispratiti, ali trudićemo se koliko možemo da imaju bezbrižno detinjstvo.
Vi ste rasli bez oca, da li su dečaci popunili “prazninu”?
Što se tiče mog odrastanja, mogu reći da sam imala lepo detinjstvo i to zahvaljujući mojoj mami koja se borila kao lavica da brat i ja budemo ovakvi kakvi smo danas. Moj otac je poginuo kad sam imala 3 godinice tako da ga se i ne sećam. Moja mama je moj uzor i primer kako se treba boriti. Ta praznina će uvek da postoji i da boli jer sam tek kroz svoju decu i odnos koji moj suprug gradi sa njima shvatila šta sam sve propustila i koliko meni otac nedostaje i koliko ce tek nedostajati. Sreća je jer imam divnog supruga i divnu decu i ispunjen i srećan život pa se na neki način te praznine sklanjaju sa strane i popunjavaju.
