Odavno sam shvatila da to nisu milioneri. To su ljudi koji kupuju na recku da detetu naprave rođendan. To su oni paradajz turisti kojima se neki rugaju. To su penzioneri koji prvo plate račune i kupe lekove, a za ostalo šta bude.
Diskretni heroji svojih porodica. To je moja samohrana majka koja je gorivo platila čekom da bi joj dali kusur u kešu, da bi otišla na sahranu i premostila se koji dan za osnovne troškove. Legitimno i domišljato. Još sam u šoku, a ta njena dosetka stara je desetak godina.
To su sezonci koji znaju da moraju da rasporede novac do sledeće sezone. Poljoprivrednici, koji zavise od volje često surovih prirodnih sila. To su svi koji jedva skrpe, ali skrpe mesec.
Znati od miliona napraviti dva jeste nauka. Znati ni od čega dinar, pa to je veština kojoj se u ovoj državi mnogi uče od kolevke. Znate one neuništive ljude koji se svaki put izdignu iz bankrota? Oni treba da drže govor na dodelama diploma. Kako si uopšte živ, druže? Ispričaj nam.
Najveći aplauz za sve poštene borce koji vam nikada i neće reći koje su sve planinske klance pregazili. Uvek će glasniji biti oni koji su na prvoj krivini koju slučajno prođoše kako treba reći da su osvojili “Gran Pri”.
Preživeti 90-e u pameti i bez nervnog sloma, sa malom decom… Roditelji.
Generacija naših roditelja uglavnom je imala ukradeno detinjstvo, izgubljenu mladost i pretežno ide ka starosti na rubu egzistencije. Šta zameriti ljudima koji su naučeni na patnju, zaglavljeni u generacijskoj traumi?
Nismo samo cigle u zidu. Došli smo da se takvi životi nikome više ne dese. Mladost ne možemo da vratimo, ali možemo radost.
Autor: Andrijana Sedić
