Na trenutak se zamislim, svakog jutra kad me lavež komšijskog psa probudi,gde sam ?! Trgnem se, nemilo otvorim oči i shvatim da sam u novom stanu, koji sam pre pola godine kupila. Toliko dugo sam ga tražila, najpre sama, zatim u saradnji sa agencijama u gradu. Sve u nameri, da nakon prodaje kuće, na periferiji grada, nadjem svoj spokoj u centru.
Našla sam tu svoju oazu mira konačno i mislila da je tu kraj, svim brigama
Htela sam da se skrasim, u novom okruženju, sva usplahirena da ću naći nove komšije, sa kojima ću kao i u starom komšiluku, deliti dobro i zlo. Nimalo zebnje, da može biti drugačije, jer ovo je moj rodni grad, gde poznajem mnogo ljudi, u ovim vremešnim godinama. Želja, da ove preostale godine i dane, podelim sa nekim, ko će rado svoje slobodno vreme, podeliti uz kaficu i poneki slatkiš, ili posluženje, sa mnom, u mom novom, prijatnom ambijentu.
Mozda sam maštala, da ću moći i da se pohvalim i požalim nekom od novih komšija. Iskreno, prolazili su najpre dani, pa i meseci, na vrata mi niko nije zazvonio. U čudu sam proveravala, da li mi zvono na vratima radi. Pre nekoliko meseci rodio mi se unuk! Kakva sreća za mene i moju porodicu?! Dolazili svi meni bliski i dragi ljudi da čestitaju. Pozvala sam i komšinice, takav je red. Pripremila sve da počastim, naručila dostavu i našlo se još štošta slatkog,na trpezi. Čekala u neverici, satima…Nakon dva dana, srela sam jednu od komšinica u liftu. Izvinila se ljubazno, rekla neki svoj razlog. Na tome se završilo. Retko sretnem nekog od komšija, uglavnom one koji šetaju pse, u prolazu. Začudjena, usamljena provodim svoju jesen života, u takvom koloritu otuđenja, ne poimam šta me je snašlo! Pomislim često,u penziji sam, dokona, imam viška vremena, a moje komšije rade i nemaju vremena za druženje sa starijima.
Katkad se bojim samoće!
Te strašne hladnoće oko srca, kad okrenem ključ, sa ove strane stana. Pomislim,a šta ako mi pozli?! Ako trebam pomoć, kome da pozvonim?! Ja po navici decenijama pomažem svakom u nevolji! To se u mom kodeksu ljudskosti, podrazumeva! Zar da ovako izopštena od svih, nemam smelosti da ni u tim trenucima, ne smem da pozvonim. Živela sam nekada u velikoj stambenoj zgradi,takodje u centru. Družila se sa komšijama, pravila maskenbal za svu decu iz zgrade, kada je mom detetu rodjendan. Neko duže vreme bila i predsednica skupštine stanara. Zvonila na vratima da prikupim novac za čistačicu. Kad se desi da neko premine iz zgrade, solidarno smo sakupljali novac, da pomognemo porodici. Odlazili na sahranu ili u posetu u bolnici kad se neko razboli. Veselili se, kad se neko iz naše zgrade ženi ili udaje, kao da nam je svoj, rod rodjeni! Bilo je pedeset i pet stanova, celo jedno malo selo. Nismo imali prostoriju za sastanke. Kada bi se okupili tim povodom, dok sam bila predsednica skupštine stanara,to smo činili u mom velikom stanu, a ja sam uvek nakon toga zvala servis, da mi opere tepihe! Bili smo složni,velika porodica koja je nekako rešavala svoje tekuće probleme. Žalila sam dugo što sam sinu ustupila taj stan, koji je ubrzo prodao.
Utočište sam našla u svojoj kućici na periferiji grada, koja mi je odavno služila samo tokom leta
Moj stari komšiluk me je zdušno prihvatio. Nisam se osećala ružno. Jer to su bile moje drage komšije, sa kojima sam delila razne situacije. Radost,kada je meni jedinoj uveden telefon u celom naselju, valjda zbog mog tadašnjeg posla. A onda je moja kuća bila godinama mala pošta, kad god sam kod kuće. Zvali su komšije iz vojske odasvud,da čuju nekog svog. Nije mi bilo teško da odem i tri ulice dalje ,da pozovem nečiju majku, da se čuju. Nije bilo mobilnih telefona. U pola noći su mi lupali na prozor, roditelji deteta koje ima epi napad,da ga hitno vozim u bolnicu. Koliko puta smo zvali hitnu pomoć, za nekog iz ulice! Još mnogo toga..nebrojeno!
Kada mi se prošle godine sin oženio u inostranstvu i prvi put došla snaja u kuću,nakon veridbe,napravila sam u dvorištu veselje, za komšije ,po leskovačkim običajima „ČESTITO“. Svirao je orkestar na mojoj terasi, posluženje je bilo na nivou,orilo se kolo i pesma,do duboko u noć. Te letnje večeri ispoštovalo me oko četrdeset žena iz mog kraja. Došli su i zvani ,a bogami i nezvani se priključili. Danima se pričalo o tome u mom naselju. Bilo mi je toplo oko srca i drago što je i moja snaja, mogla da vidi kako se dobro,dobrim vraća. Bio je to moj oproštaj sa kućom i mojom ulicom.
Na insistiranje dece, prodala sam kuću, da bih kupila stan u centru, sa centralnim grejanjem. Deca su imala dobru nameru. Komfor,strogi centar,topao stan ,sve je to ono što prija, mojim godinama i statusu penzionera. Dodju mi deca,unuci ponekad,prijatelji. Mnogo sati sam sama i rekla bih nesnadjena. Iz jednog strašnog ritma dnevne redakcije, dok sam radila, do pre par godina, sada sam potpuno sama, u epicentru svih zbivanja u gradu, a ipak otudjena i sama. Koliko je samoća katkad dobrodošla,spokoj i taj smiraj mogu biti i vrlo neprijatni. Strepim, od godina koje dolaze…Ne smem da pomislim šta bi bilo da se pokvari lift i da nemam hleba u kući, a da ne mogu da sidjem ili da se popnem. U mom starom komšiluku ,to bi bio ,nikakav problem. Pozajmljivali smo jedno drugom sve,bez pardona.
Šta je sa ovim narodom?
Da li je problem u meni ili nas je vreme korone toliko otudjilo,da više ne umemo da budemo jedni drugima, ni rame za plakanje, ni oslonac, na tren koji?!
Pomislim,da prodam stan i kupim sebi,na nekom drugom kraju grada gde su stanari složni, humani, predusretljivi. Ili toga u mom rodnom gradu više nema?
Koliko do juče,viđala sam u naselju Dubočica komšije, koje se uveče druže na klupicama ispred zgrade,dok se unuci igraju na ljuljaškama. Bila je to lepa slika,koja me podsetila na detinjstvo,kada smo se okupljali sa komšijama,radovali se kupovini novog televizora,a tek automobila! Da ne pričam o svadbama i slavama…ko rod rodjeni!
Evo i ovog jutra,čujem lavež komšijskog malog psa,preko zida…Volela bih, da neko od mojih simpatičnih komšija, pročita ovu tuznu priču i demantuje me. Da svrati na čaj ili kafu,bar ponekad! Da mi vrati veru u ljude i ljudskost! Da na nas, starije osobe, ne gledaju kao na islužene,ofucane kapute. Jos uvek je moja ruka prijateljstva ispružena.
Čeka, neke bolje dane. Ako prekasno ne bude!
Autor: Ivanka Stojanović
