Porodica je postala mesto otuđenika, a škola ‒ kao njena desna ruka ‒ velika igraonica u kojoj se ne sme izreći skoro ništa. Mora se ćutati o svemu, jer ako se jednom u reči pogreši, dete ‒ i kasnije čoveka ‒ niko neće moći utešiti, jer kad se poništi otac u strukturi grupe, poništi se i majka, i svako ko bi blagonaklono i pošteno gledao na dečji svet
Piše: Biljana Kovačević
Nije teško biti prorok. Dovoljno je biti pesnik ili razmišljati o tome ‒ u šta je čovek danas najduže zagledan. Na ovo pitanje odgovor je veoma jednostavan zato što je skriveno samo ono čega nismo svesni. Sve drugo postalo je jeftina, čak dostupna roba, čija je vrednost potrošena pre nego smo se i zapitali koliko bi mogla da košta. Dakle, ogolili smo se pred svetom, ne skrivamo da nas je moderna tehnologija oduševila svojom nadljudskošću, ogledamo se u staklima neprobojnih ekrana i onda sasvim logično ‒ isključujemo sve ono čega u ekranu nema. I premda se u virtuelnom svetu mogu sresti tek savršene ideje o ljudima, jer to nisu posve živi stvorovi ‒ nedostaje im duša neprevodiva u binarni kod ‒ moderna tehnologija ponegovala je ljudsku slabost i oskrnavila je autoritet.
Trijumf očigledne i opipljive slabosti nije se dogodio naglo, ili se možda nije ni dogodio, oduvek je bio tu, prisutan, sa nama. Izumitelj ekrana ‒ poznajući psihologiju ljudi ‒ dozvolio je da se rasplamsa ono čega su ljudi u civilizacijskom krahu željni, a to je da ne budu više taoci vrline, već čistog nagona i da se vrate početku i pećini. Zanimljivo je posmatrati kuda ide fizički hod, kako se do svih tačaka dolazi na točkovima, retko peške, te su mišići atrofirali zajedno s prstima ruke: predviđa se da ćemo se u budućnosti rađati s dvama prstima, svi drugi biće suvišni. Neretko se i govori o tome kako je naša civilizacija dostigla vrhunac još u antičko doba, te sve što je sledilo posle ‒ bio je antiklimaks ili povratak na početak kruga, čak prapostojbinu. Krug je naš geometrijski oblik, pisala je u svom eseju Isidora Sekulić, nalazeći da se iz njega ne može izaći, jer je dejstvo centripetalne sile jedina konstanta.
Zato sve nevolje kojima svedočimo u našem veku nisu tek samovolja pojedinca, već dogovor zajednice. Ljudi su se ‒ možda čak prećutno ‒ usaglasili sa time da je teško gledati naviše, romatičari će reći u nebo, da svaki napor stvara nesavladivi umor i da se pažnja mora preusmeriti na dole. Zato ekrani uvek jesu ‒ dole, nadohvat ruke, da se ne mučimo.
No zašto je takvom novom redu smetao autoritet ili pater familias? Ako pretpostavimo da je autoritet ‒ figura oca ili nekog ko je simbolički na njegovom mestu, onda je on uvek iznad nas, u opravdanoj hijerahiji koja svojom strukturom omogućava postojanost sistema. Međutim, da bi takav ustrojeni sistem funkcionisao, čovek koji se autoritetu povinuje dugo prebiva u dijalogu sa onim ko je iznad njega, jer tako čuva odnos. Dijalog o kojem i Žarko Vidović piše ‒ podrazumeva da se drugi vidi i njegovo prisustvo uvaži, te da se često bude budan, možda i na oprezu, kako se ne bi grešilo, jer nas uporne greške mogu koštati toga odnosa. Zato se voljeni otac nekad izbegava ili se njegove reči čuju kao pritisak ‒ da se uvek nešto mora činiti.
A teško je činiti išta kad nas retko šta spolja zove ka sebi, sem mrtve pažnje koju je najlakše uposliti. Dok prsti kruže po ekranu uređaja, dešava se tiha radost ‒ i ironija ‒ sve dok se ne oslobodimo kratkih, čak besmislenih sadržaja. U takvom ambijentu čovek je ‒ premda toga ne mora biti svestan ‒ simbolički poništen, jer njime rukovodi uređaj, a da bi postao njegovim vlasnikom, naredbodavcem, on se, logično, oslobađa pogleda uvis, ka onom što je veće od njega. Zapravo paradoksalno, ono što je manje i slabašno ‒ postaje novim uzorom. Više se ne može podneti da se bude jak i vitez ‒ ovo nije vreme viteštva ‒ pa se bira maleni, uzani put kao jedina staza kojom se može kretati.
Može se reći da je tehnologija decenijama tabala svoj put ne bi li kradomice zarobila čoveka, zašto bi i bilo drugačije ako se ima u vidu očigledni cilj? Međutim, zanemaruje se drugi a paralelni put čoveka, koji je dopustio da se ovo dogodi, jer je i sam u tome procesu učestvovao. On se nije pobunio, nije pristao da se ne složi sa onim što vidi, već je skoro priželjkivao taj virtuelni pejzaž u kojem će biti dopušteno ‒ da ne radi ništa.
Osvrnemo li se oko sebe, zaista se uglavnom ne radi ništa. Težački posao odavno je relikt prošlosti, čovek se usidrio na jednom mestu, vrlo malo se kreće, misli su mu spore, čak neduhovite, uopšte ‒ prebiva u svom nepostojanju i ugađa svojoj lenjosti, verujući da se zapravo ništa ne može učiniti, ponavljajući iste reči s početka Beketove drame. I ako ne poreknemo ideju da se po svetu kruži, onda je na početku tog sveta misleći čovek poželeo da nešto stvori, pa je stvarao, a onda se umorio, i prestao je s time. Stvorivši svoju zamenu, robota, ili tehnologiju, izrekao je pred Bogom istinu o sebi ‒ da nije više kadar da učestvuje u kreaciji i da se potrošio.
Naš čovek, onaj što ga srećemo dok ulicom priča sam sa sobom ili pak nema nijedne mane ‒ retko da razgovara i sa kim, a rekao bi, bez druge pomisli ‒ da mu razgovor nedostaje. Odbiće savez, biće individua, ali će težiti zajednici i patiće za njom. Rečju: ostaće raspolućen između svoga korena i svoje lomljive grane, jer nije sazdan da bude sam, a primoran je da bude. Njegovo je biće rastočeno kao meki vosak, razliva se, ali nedostaje posuda koja bi toplinu obuzela, čak ukrotila i dala joj smislen oblik.
Zato onda ne čudi gde se svih ovih dana nalazimo. Na raskrsnici sveta, ili ponovo u pećini. Porodica je postala mesto otuđenika, a škola ‒ kao njena desna ruka ‒ velika igraonica u kojoj se ne sme izreći skoro ništa. Mora se ćutati o svemu, jer ako se jednom u reči pogreši, dete ‒ i kasnije čoveka ‒ niko neće moći utešiti, jer kad se poništi otac u strukturi grupe, poništi se i majka, i svako ko bi blagonaklono i pošteno gledao na dečji svet.
Svet je, uopšte, postao zemlja koja podrhtava, koja sluti da će se njena utroba već sutra pogorditi i ako se ne smiri ‒ čovek će biti neutešan, a onda će se raspasti kao što se to već jednom, bez Drugoga, dogodilo.
(Esej je izvorno objavljen u „Politikinom“ Kulturnom dodatku)
O autorki
Biljana Kovačević je profesor srpskog jezika i književnosti i esejista. Piše o društvenim fenomenima, o piscima i njihovim delima, ali i o slikarstvu, filmu, muzici. Mesto u kulturnom životu Srbije stekla je zahvaljujući svojoj temeljnosti i ozbiljnosti, ali i znatiželjnom, lirsko-epskom duhu i otvorenosti za nove, druge i drugačije ideje. Rođena Kninjanka, danas je cenjena i omiljena, a uvek samosvojna i posvećena profesorka srpskog u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
