Nesvakidašnji umetnik, poznatiji kao Bata iz Vučja, ostvario je mnogobrojna umetnička slikarska dela. Tragovi njegove umetnosti ostaće zauvek u mnogim galerijama,ali i na stenama divlje planine Kukavice i Skobaljić grada, kao i pored kanjona Vučjanke. Svom Vučju darovao je i večitu inspiraciju,naslikanog na kamenu u prirodnoj veličini, Nikolu Skobaljića. Poznati umetnik ekskluzivno u razgovoru za Puls Juga.
Nikola Skobaljić je bio i jeste Vaša inspiracija za najznačajnija umetnička dela koja ste ostvarili. Zašto baš Skobaljić?
-Kako sam krenuo sa razmišljanjem, tamo gde sam provodio vreme od detinjstva pa nadalje,on se pojavljuje kao glavna osovina za moje dalje stvaranje.Kao dete stalno sam išao tim prostorom, nešto me vuklo ne shvatajući šta je to?On postaje moja inspiracija , moja slikarska studija, a ja to tokom svog stvaranja nisam shvatao,ali posle dugog i provedenog rada na novim tehnikama, sa novim traganjima,shvatam da sa tim dobijam na likovnosti i da dajem pečat ovom prostoru i vremenu u kome je on bio.Prva slika o njemu koja je nastala i na platnu formata je metar sa dva.Po nekoj mojoj viziji on se sa svojim konjem vinuo i pojavio na nebu sa stricem Dragutinom i majkom Milicom.Odozgo veza sa neba sa Vučjem je krv i srce koji su spušteni do samog Vučja i govori da je on krvlju i srcem vezan za Vučje.Kasnije se pojavila još jedna ideja, da ga na jednom pločaru oslikam kao fetusa.Pa onda kasnije naišla ideja da odradim kolac na kome se nalaze portreti nataknutog vojvode Skobaljića i njegovog strica Dražuna ili Dragutina.U samom podnožju koca nalazi se poluoblovato drvo na kome se pale sveće slučajnih prolaznika junaku Skobaljiću i njegovom stricu.Središnji deo koca je osmišljen tako da prolaznici ostavljaju cveće tako da je on ceo u simbolu.I kada se u jednom triptihu nađu ova tri rada, fetus na kamenu, na platnu,Nikola Skobaljić je po drugi put među Vučjancima i kumino kolje,taj triptih je pod nazivom „Kapija Vučja“.
Ostavili ste svom Vučju Nikolu Skobajića u prirodnoj veličini ali u Vašem umetničkom viđenju?
-Meni je bila stvaralačka želja da svom Vučju u ime naroda porečkog kraja oslikam Vojvodu Nikolu Skobaljića na kamenoj ploči formata 2,30 visine i širine 80 santimetara.Da bi sve to uradio, imao sam vrlo dobru saradnju sa Narodnim muzejem u Leskovcu.Kako bi što vernije oslikao ono što se tada nosilo i kako je izgledala kaciga,obuća,štit,mač,koplje u prirodnoj veličini.Kamena ploča je sa Radana i kao da je čekala da na njoj nastane Vojvoda Nikola Skobaljić.Rad je krenuo inspirativnim stvaralačkim tokom sa željom da ovaj hladni kamen oplemenim figurom koja je značajna za naš srednji vek, događaj koji je pokazao da je Skobaljić posle Kosovskog boja jedini naneo poraz Turcima.Ušao je u istoriju i na fakultetima se o njemu uči.Tako da je ono što bi neko rekao zaboravljeno vreme, da demanatujemo da nije tako i da se njegovo ime i prezime sa ponosom izgovara od strane Vučjanaca i naroda Porečkog kraja,kao i Grada Leskovca u čijem se Narodnom muzeju nalazi oklop vojvode Nikole Skobaljića.
O Vašem stvaralaštvu snimljeni su i dokumentarni filmovi?
-Tačno je rađena su tri dokumentarna filma „Kamen drevnog snevača“, koji su sa porukom da stvaraoci ostavljaju trag i ne priznaju granice.Sasvim slučajno jednom prilikom se desio moj susret u Vlastincu sa Nebojšm Ilićem Ilketom.I naš dogovor je bio da on kamerom zabeleži ono što ja radim i da ja na taj način otvaram svoje izložbe.Međutim, on je toliko dobro to uradio i uz tekst istoričara umetnosti , poznatog Dušana Milovanovića, nažalost pokojnog,po tekstku koji je napisao o mom radu Ilke je uradio film.Na naše veliko zadovoljsto moje i njegovo na međunarodnim festivalima film je pokupio nagrade i onako poneseni time urađen je i drugi deo filma.U njemu je orator bio Bane Marinkov, ali glas sećanja koji se čuje u filmu je glas leskovačkog glumca Blagoja Ivanovića.Tekst je pisao Jovica Stojanović, antropolog.Ono što je najdraže nama bilo što se tiče nagrada je 2010.godine u Moskvi na festivalu „Zlatni vitez“, naš film je dobio „Bronzanog viteza“.Treći deo filma pokazuje je da umetnost nema granica i da geografija umetnosti predstavlja paletu umetnika stvaraoca.On prikazuje moje kretanje i van Srbije, gde ljudi govore o onome što ja radim- stvaram.
4. Šta je ono što trenutno radite, šta novo možemo da očekujemo?
-Stvaranjem i studioznim radom sa palete se ostavljaju tragovi koji predstavljaju rukopis slikara.Što se planova tiče, oni se rađaju u mislima,ali neke stvari se menjaju na taj način što se spontano dolazi do novih dela.Slika ima svoje rađanje sa idejom i tako bi trebalo da se do kraja odradi.Ali ukoliko nema znaka jednakosti između onog idejnog i realizovanog ne može se reći da je delo u potpunosti završeno.Slika se nikada ne završava.Ona uvek traje i uvek ima prostora i mesta bar za jedan mali majušni trag koji delu daje novu notu i ton. Tako da moji planovi su takvi da nastaju radom, a posle odrađenog publika će to moći da vidi.Ono što je meni svojstveno radim na temi minijature,na što manjim formatima, onda kamenim slikama, koje izlažem na dva načina,slike koje se ostavljaju na zid i u donjem delu galerijskom u vidu performansa i kamene slike koje izlažem ostavljam u vodi, kao i slikanje na starim predmetima i naravno platnu.Tako da radim na tome da posebno imam izložbu minijatura, slika na kamenu, na istim predmetima i na platnu.Tako se može desti da u četiri različita grada imam posebno u isto vreme četiri izložbe.Jer smatram da već sazrevam za takvo moje predstavljanje.Naravno u stvaranju treba se nadograđivati, a svojim stvaralačkim radom ja želim radim ono sve što mi nije na dohvat ruke,a to traži veći napor i rad.Da bi jedno delo nastalo, potreban je čovek, materijal i teme.Naša zemlja Srbija meni daje ogromnu mogućnost da svoju idejnost dobijam sa naših istorijskih prostora i pretačem sokove iz kanjona reke Vučjanke i u tom prostoru ostavljam trag svoje palete. Tako, da moje hodanje i traganje vodi putem da stignem do cilja.Moje svako delo je nastalo takvim jednim pristupom, da dođem do sebe, što je i najteže.I pitanje je vremena kada ću postati slikar.To mesto moje određuju istoričari umetnosti i obično se kaže sklikari se rađaju, a ne umiru.
Poznati se po slikanju na kamenu, kako je nastala ta tehnika?
– Nikada nisma verovao da slikanje na kamenu može biti umetnost.I puno puta sam bežao od toga.Ali me naterala finansijska situacija, jer sam shvatio da bez umetnosti ne mogu i da moram sebe negde naći.Hodajući kanjonom i gledajući u nebo, posmatrajući i levo i desno žubor reke i vodena prašina su mi pružali neku nadu.Nalazeći se u tom prostoru bio sam zbunjen šta dalje.Zbog inflacije nisam imao tu mogućnost da sebi priuštim kvalitetna platna boje.Jednog momenta gledajući u nebo spotaknem se na jedan kamen.Da se ne bih svađao sa njim krenuo sam da se družim.Stidljivo sam ostavljao tragove na njemu, pomerao, uzeo drugi pa treći ali se sa time se nigde nisam pojavljivao.Onda sam shvatio posle jedne izložbe u Užicu da je dobro ono što radim. Obrad Jovanović slikar i istoričar umentosti,ocenio je da je moj rad najbolji u toj postavci i rekao mi da sam došao do sebe, da radim, trajem i istrajem u tome. Poslušao sam ga i radio sam na toj tehnologiji ali posle deset godina mukotrpnog rada, došao sam do rezultata, dok su moje kolege zarađivale novac ja sam tragao, da sam dođem do boja koje će trajno ostajati na kamenu.Jer ja i danas sam sebi pripremam boje sa kojima radim.
