Intervju sa slikarkom Aidom Camović Korać: Beskonačna sloboda izbora nije nikada dobra

Mlada slikarka i pesnikinja iz Novog Pazara, Aida Camović Korać, uspela je da svojim umetničkim radom privuče ljubitelje slikarstva i iako je još uvek na putu istraživanja sopstvenog izraza, ostavi svoje “tragove”, odnosno svoja dela zauvek onima koji su se za njih opredelili, ali i kod onih koji jednostavno vole ovu umetnost. Aida je, ekskluzivno za Puls Juga dala intervju, koji će verujemo, upotpuniti doživljaj njenog umetničkog stvaralaštva.

Vaši naslovi na jednoj društvenoj mreži su toliko kreativni da govore i o Vama i sami za sebe, naprimer “ Svet je to možda već video, ali nikada kroz tvoje ruke i tvoje oči“. Da li je ovo baš vaša prizma kroz koju treba posmatrati vašu umetnost?

“Moju umetnost, kao i svaku drugu, treba posmatrati isključivo kroz sebe. Spomenuta misao je deo stiha iz moje prve zbirke poezije, kojom sam sebi dala dopuštenje da se čuje i moj glas. Ona je pre svega podsetnik umetnicima da im nije potrebna ničija dozvola da prikažu kako oni vide svet.

Da, sve su teme i svi motivi već obrađeni, ali: ne na naš način. Možda će nekom značiti da to čuje baš kroz naše reči i naš jedinstven filter gledanja na svet. Podrška za trenutke kada pomisle da zbog toga što je već nešto već viđeno, neće biti interesantno i požele da odustanu od stvaranja. To je moj način da im kažem: “Ipak vredi”, a da istovremeno i sebe ohrabrim. 

Na taj način treba posmatrati i moju i svaku drugu umetnost. Iste su teme, jer smo mi i ista ljudska bića od kako postojimo na ovom svetu. Uprkos svom napretku tehnologije, imamo iste strahove i patnje, ali i iste radosti i želje”. 

Naveli ste da postoji pet ključnih momenata Vašeg ličnog razvoja?

“Osoba sam koja je veoma introspektivna i koja mnogo vremena provodi u svojoj glavi i svojoj sobi. Volim da razlažem stvari, da ih pojednostavim i dam im neku strukturu i objašnjenje. Tako sam, u kontekstu toga kako sam dopustila sebi da se pojavljujem, da dopustim da budem viđena i doživljena, da uprkos strahu od kritike, shvatila da postoji 5 ključnih momenata, mog ličnog i umetničkog razvoja, jer verujem da je to neodvojivo jedno od drugog.

Prvi momenat je bio kad sam sa drugaricom pre 7–8 godina pokrenula blog Liliputanke, na kom smo pisale o kreativnosti, umetnosti, putovanjima… Sličnim temama o kojima i danas pišem. Ali ključna stvar ovde jeste što sam tada uspela da premostim neke dileme koje se svima javljaju na početku deljenja nečega sa svetom. Odnosno, ona čuvena pitanja: da li ovo ikoga zanima i da li baš ja treba da pričam o ovome? Zahvaljujući tome što sam tada dala sebi dozvolu da to mogu, a danas mnogo slobodnije govorim i o svom radu. 

Zatim: neformalno obrazovanje. Oduvek sam bila mala štreberka i u školi imala sve petice, ali mnoge stvari, kao što su javni govor, veštine komunikacije i tzv. meke veštine, nisam mogla da naučim u formalnom obrazovanju. Naučila sam ih zahvaljujući neformalnom obrazovanju, seminarima, upoznavanju mnogih ljudi,druženjima. I danas mi to sve služi kada želim da promovišem svoj rad.

Treći momenat: Odabir fakulteta i naročito odlazak na master studije u Beogradu. Stvarno je to bila prekretnica za mene. Bio je to veliki skok u mom radu i napretku, u izgledu mojih slika. Možda ne toliko u tom trenutku, koliko se meni u glavi promenila percepcija stvari. I onda se kasnije to možda tek videlo na mojim slikama.

Četvrti: podučavanje drugih, Kad sam počela da se bavim držanjem seminara i mini radionica, da radim u školi, dosta se promenio moj način gledanja na svet. Tek tada sam shvatila šta znam,a šta ne. Jer, čim nešto ne znam da objasnim deci, znači da ni ja nisam dobro razumela. Zbog toga sam morala neke stvari da bolje razumem i to mi je mnogo značilo.

Peti momenat je bilo pisanje poezije, koje se desilo tokom korone. Nisam imala prilike da odlazim u atelje, bio mi je potreban neki izduvni ventil, nešto gde ću se izraziti. Zato sam počela da pišem poeziju, uz pomoć koje sam prevazišla neka unutrašnja ograničenja i pomogla mi je da lakše delim svoja intimna razmišljanja,a to je baš ono što nas najviše povezuje sa ljudima”.

Stiče se utisak da je edukacija u Beogradu dodatno uticala na vaš umetnički razvoj?

“Edukacija u Beogradu jeste uticala na moj razvoj iz mnogo razloga. Jedan od osnovnih je promena okruženja. Iz manjeg grada Novog Pazara otišla sam u veliki grad, na verovatno najbolju akademiju u bivšoj Jugoslaviji. U Novom Pazaru bila sam u klasi sa još pet ljudi, a u Beogradu nas je bilo više od dvadeset. Postojale su i druge slikarske klase, pa sam mogla da vidim mnogo više radova svojih vršnjaka, što je važno kako bismo imali uvid u ono što se dešava u našoj generaciji i koja su njihova interesovanja.

Od mnogih kolega puno sam naučila, jer su nesebično delili svoje znanje, preporuke i slikarske savete. Imala sam sjajnog mentora i asistentkinju, koji su bili potpuno različiti karakteri, ali sam od svakog dobila nešto dragoceno. Pre svega, dobila sam veliko ohrabrenje, jer sam dugo sumnjala u svoj rad. To je bila prekretnica. Promena se videla i u mom radu i u mojim slikama na kraju te master godine, ali se veća promena dogodila u meni i u načinu na koji posmatram sopstvenu umetnost, što sam kasnije kroz godine doktorskih studija i pokazala u fizičkom obliku”.

-Vaše omiljene tehnike, ali i radovi? Moram da priznam da ste me podsetili na Van Goga, bar po jednom- priroda, sve ono od Boga stvoreno, ali i cveće na kamenu vas isnpiriše…?

Moje omiljene tehnike su uljani pastel na papiru i ulje na platnu. Do njih sam došla vremenom, kroz mnogo eksperimentisanja. Radila sam čak i vez na slikarskom platnu u kombinaciji sa akrilnim bojama. Probala sam i tuš, ugljen kao i mnoge druge tehnike tokom studija. Ipak, boja je moje osnovno sredstvo izražavanja. Kroz nju najbolje mogu da izrazim sebe i svoj umetnički ukus.

Van Gog je sigurno ostavio snažan uticaj na mnoge umetnike. Kada sam prvi put videla neke njegove radove uživo, bila sam fascinirana. Pre toga mi nije bio među najdražim umetnicima, jer reprodukcije ne prenose njegovu boju na pravi način. Kada sam u muzeju videla kako izgleda njegova žuta boja uživo, to mi je bilo predivno i ostavilo je jak utisak.

Poslednja serija na kojoj radim je serija cveća koje izrasta iz kamena. To mi je možda najdraža serija, a čini mi se da tako oseća i publika, jer je skoro cela serija malih formata rasprodata i gde god da sam ih izložila izazvale su oduševljenje. Taj prizor me inspiriše i simbolično i slikarski. Često biram prizore koji su mi vizuelno privlačni, a dok ih slikam, kroz vreme provedeno u radu, dobijam nove asocijacije.

U ovoj seriji jedna od glavnih asocijacija bila mi je na koncept “fitre “u islamu. Fitra predstavlja našu prirodu sa kojom se rađamo: čistotu, iskrenost i sve pozitivne osobine. Okruženje utiče na to kakvi ćemo postati, ali naša iskonska priroda se ne menja, ma koliko da je zatrpamo spoljašnjim stvarima. Ona je poput cveta iz kamena, koji iznikne uprkos svemu, čak i u najgorim uslovia. I naša duša je poput cveta: raste u potrazi za svetlošću.

Da li je slikar danas osoba koja nije mnogo komunikativna, najveći deo vremena provodi u svom ateljeu i sa publikom se susreće na izložbama? Da li je to moguće u savremenom svetu…? Vi ste i neko ko radi sa mladima?

Sve je moguće ako imate dobru zaleđinu, bilo finansijsku, vremensku ili poznanstva i kontakte. Onda možete samo da se bavite svojim slikarstvom, a neko drugi će vas reklamirati, predstavljati i jednostavnije ćete dolaziti do kupaca. Ništa od toga nije loše, naprotiv, to je odlična polazna pozicija. Ali mnogi umetnici u našoj zemlji nemaju takve resurse, pa moraju sami da pronađu način da dopru do publike i ljudi. Jedna sam od njih. Oduvek sam maštala da ću ja slikati, a neko drugi će umesto mene reklamirati i prodavati moje radove. Kad sam shvatila da od toga definitivno neće biti ništa, rešila sam da ću ja biti taj neko.

Čini mi se da je savremeno slikarstvo u javnosti najnevidljivija umetnost. Recimo, ako se poredimo sa ljudima sa Akademije dramskih umetnosti, oni su po tom pitanju u mnogo boljoj poziciji. Zbog prirode svog posla, snimaju serije, filmove, igraju predstave, pa su vidljiviji i povezaniji međusobno i sa publikom i sa ljudima iz struke. Na taj način dobijaju nove prilike i mogućnosti.

S druge strane, čak i najuspešniji slikari u ovoj zemlji, poznati su vrlo malom broju ljudi, jer slikarstvo nije retko interesuje širu publiku. Zato svaki slikar mora pronaći svoj način daa se izbori za vidljivost. Postoji mnogo načina za to, a moj je: online prisustvo.

Upravo mi ono pomaže i u radu sa mladima: u svom ateljeu i u osnovnoj školi. To je druga priča, sa svojim izazovima, naročito jer je likovna umetnost, kao što sam već rekla, zapostavljena u našem društvu. Deca često dolaze sa predrasudama.

Mlađa deca nisu toliko opterećena tuđim mišljenjima o umetnosti, vole da stvaraju, uživaju u procesu i ponosna su na ono što naprave. Ne razmišljaju o tome kao nečemu što bi moralo da ima neku drugu svrhu, to im je dovoljno. Starija deca već imaju mnogo predrasuda, pitaju se zašto to rade, misle da je gubljenje vremena i teže je premostiti taj stav. Kod nekih dece uspem da probudim interesovanje, kod drugih ne, ali moj cilj je da ih na sve načine pokrenem da rade i sami osete koristi umetničkog stvaranja.

Objašnjavam im i praktične aspekte: sve što koriste u svakodnevnom životu: od telefona, preko odeće i patika, do kupovine u prodavnici, povezano je sa vizuelnom umetnošću. Mogu postati grafički dizajneri, fotografi, slikari, ilustratori, modni dizajneri… Sve to potiče iz interesa za likovnu umetnost, i to je jedan od načina na koji pokušavam da im približim svoj predmet.

Dopalo mi se ovo što ste rekli, da je bolje 20 minuta rada na nečemu, nego 20 godina razmišljanja o tome….

“Drago mi je da vam se dopalo. To je stvarno podsetnik za mene, jer, kao što sam rekla, često sam u svojoj glavi i mnogo stvari zamišljam. Kao i svi kreativci, imam milion ideja. Neke od njih ostaju samo u glavi, neke su negde zapisane, a vrlo mali broj ideja bude realizovan. To je zbog toga što ih često razrađujem u glavi. Umesto da odmah, kada dobijem ideju, pomislim da je dobro da je realizujem, makar i u trajanju od 20 minuta, učim da to uradim. Tek onda mogu da procenim da li je ideja vredna daljeg rada ili ne.

Ovo sam počela da primenjujem ove godine, posebno u vezi sa mojim Instagramom i društvenim mrežama. Rezultati se odmah vide posle nekoliko meseci i oni su zaista značajni, čak i veći nego što sam očekivala. Dobila sam mnogo upita za saradnje, različite ponude i prilike, samo zahvaljujući tome što se konstantno pojavljujem i pričam o umetnosti, svom radu i naravno o sebi. Dakle, ovo je definitivno možda najznačajnija promena koja je obeležila ovu godinu za mene.

Ovo je moj odgovor na situaciju analiza – paraliza. Sklona sam da analiziram stvari do besvesti, po 5 koraka unazad, predviđam probleme koji se možda neće ni desiti i tražim rešenja za njih… Dok sve to uradim, umorim se, a od realizacije ni traga. Tako da sam ovo usvojila kao svoj novi moto, da me podstakne da radim”.

Gde se sve nalaze vaša dela, na čijim li zidovima vise ili kako ste to kreativno opisali odakle su sve oni koji su se zaljubili u vaše slike?

“Uglavnom u našoj i okolnim zemljama, u dvadesetak domova. To su ljudi kojima su se moje slike dopale i poželeli su da ih imaju u svom prostoru. Mene to neizmerno raduje. 

Među njima su ljudi koji me poznaju, ali i neki koji su videli moje radove na izložbama i želeli da kupe ono što im se dopalo. Interesantno mi je što je pre mesec-dva jedan ruski turista kupio dve moje slike sa izložbe u Golubočkoj tvrđavi. Bilo mi je posebno zanimljivo što su moji radovi sada i u Rusiji. Kao što nam je stalno govorio jedan profesor, uvek treba dati maksimum svakom radu, jer nikad ne znamo gde može da završi. Najviše mi je Instagram pomogao kada je u pitanju prodaja radova, jer preko njega mogu da doprem do mnogo ljudi. Izložbe su super i volim ih, ali u mnogim galerijama i kulturnim centrima u našoj zemlji poseta je mala, doseg ograničen, a marketing i promocija često nedovoljni. Zato ne može uvek da se računa na to da će se radovi tamo prodati. Često mi ljudi na izložbama pitaju da li su radovi na prodaju? To mi pitanje nije nikad bilo jasno, jer da li misle da umetnici stvaraju ta dela za sebe da ih drže u ateljeu i da im se dive? Onda to možemo i bez izložbi. Naravno da se trudimo da kroz promociju svog rada ista i prodamo”.

Da li mislite da ste se „pronašli“, da li je uopšte moguće kod umetnika da zastane na jednom stilu?

“Pronašla sam se u motivima koji me trenutno interesuju, tehnikama i stilu. Ne znam, postoje različiti primjeri. Umetnici koji cao život slikaju na isti način, umetnici koji imaju različite faze i tako dalje. Za sad sam jako zadovoljna ovim što sam pronašla i verujem da taj neki limit koji sami sebi postavimo ili realan limit životni, nam pomaže da odemo mnogo dublje. U poslednje vrijeme meni interesuje toliko širina da isprobam sve moguće materijale, teme i sl. Nego me mnogo više zanima da odem u dubinu i da to što radim, istražim što je više moguće, da uđem u finese i te neke sitne stvari koje se stiču samo sa godinama iskustva, godinama eksperimentisanja i upoznavanja istog materijala.

Ne kažem da će to biti zauvek moj stil, ali trenutno mi se dopada i trenutno ne nameravam u neko skorije vreme da menjam. Promjena će svakako doći postepeno, baš tim israživanjem, radom, jednostavno neke suptilne detalji se polako menjaju, onda se vremenom transformiše i stil, ali recimo kao što se i moj stil transformisao u poslednjih 5-6 godina, ali se i dalje vidi da je to sve rad jednog istog umetnika.

Šta planirate, kada su izložbe u pitanju?

U poslednje vreme ne planiram mnogo. Imala sam ove godine dve magične izložbe, sasvim slučajno, ako slučajnosti postoje. Za obe sam dobila poziv i bila sam zbog toga presrećna. Jedna je bila u Herceg Novom, u jednom prelepom hotelu na obali mora, a druga na istoku Srbije, u magičnoj Golubačkoj tvrđavi. Na njima sam pokazala preko 40 svojih radova I vrlo sam zadovoljna ovom godinom.
Krajem novembra, imaću izložbu u Podgorici, nakon toga ću videti. Možda je vreme da malo pauziram od izložbi, kako bih imala više prostora za rad u ateljeu..