Mladi odbojkaš trenutno najbolje plasiranog sportskog kluba u Leskovcu,pristao je da za naš magazin Puls Juga odgovori na pitanja, koja će interesovati sve ljubitelje ovog sporta, ali verujemo i mnoge koji će Tadiju Matića upoznati upravo kroz ovu priču.
Kada si počeo da se baviš odbojkom, zašto baš taj sport? Ti si mlad, a već prvotimac?
Na prvi odbojkaški trening, sa nepunih 13 godina, otišao sam sopstvenom željom i voljom iako sam prethodnih godina pokušavao da sebe pronađem u košarci i plivanju. Samo nakon par odbojkaških treninga shvatio sam da ta vrsta treninga meni ne predstavlja obavezu, već užitak koji me u potpunosti ispunjava i izvlači iz mene maksimum kako bih već na sledećem treningu bio bolji. Tako je, uskoro punim 17 godina i već igram za prvi tim. Nikada ne bih rekao ću tako brzo postići ovakav uspeh. Verujem da uspeh dolazi kada se bavite onim što volite, baš tada, snovi postaju java. Izuzetna mi je čast biti deo prvog tima i velika je privilegija svakodnevno imati podršku trenera i iskusnih saigirača, na čemu sam im veoma zahvalan.
Kako je tekao sportski put Tadije Matića?
Sedmodnevni odbojkaški kamp, održan u Kikindi, napravio je prvu veliku prekretnicu u mojoj karijeri. Na kampu su prepoznali talenat i potencijal u meni i po povratku dobijam mesto u prvom timu gradskog kluba. Do tog trenutka, trenirao sam godinu i po dana sa svojom generacijom po rasporedu – dva treninga nedeljno, a nakon završetka kampa pa sve do danas, treninge imam svakog dana.
U koju školu ideš, koji razred, kako usklađuješ te obaveze sa treninzima i utakmicama?
Učenik sam treće godine Medicinske škole u Leskovcu. Tokom prve godine, imao sam težak zadatak ispred sebe. Prelazak u prvi tim, ali i prilagođavanje na srednju školu i obaveze koje ona donosi. Bilo je potrebno određeno vreme da naučim da balansiram sa svim svojim obavezama, ali sam uspeo u tome. Vikendi su mi rezervisani za utakmice. Tada često putujem i nekada mi bude žao što nemam više slobodnog vremena za društvo, ali sam veoma zahvalan što stičem iskustvo igrajući utakmice i znam koliko je to važno za početak uspešne sportske karijere.
Tvoj tim je postigao ogroman uspeh, sigurno si ponosan što si deo te priče?
Naravno! Čast je biti deo ekipe i učiti od najboljih. Svaki savet za mene je zlata vredan i svaki pomaže u razvijanju sopstvene igre. Podrška starijih i iskusnijih saigrača znači da mogu da se oslonim na njih u svakom trenutku, kako fizički tako i psihički. Volim što sam deo baš ove priče.
Koji su tvoji planovi, škola, odbojka?
Trenutno još uvek razmišljam čime bih želeo da se bavim u budućnosti. Istovremeno bih voleo da nastavim svoje školovanje i da završim fakultet, ali bih voleo i da se profesionalno bavim odbojkom. Znam da će biti teško, ali ću se maksimalno potruditi da uspem u tome. Ako bih već morao da biram, nisam zabrinut. Čvrsto verujem da će moja odluka biti ono što u tom trenutku smatram da je najbolje za mene i što će mi u budućnosti pomoći da budem najbolja verzija sebe.
Porodica i ti kao sportista, ima li podrške?
Naravno, porodica me je uvek podržavala u svemu što radim. Najveće zalaganje i pomoć pružila mi je majka koja me je od prvog dana vozila na treninge i vraćala sa istih. Ona je ta koja vodi računa i o mojoj ishrani kako bih imao dovoljno „goriva“ za sve moje obaveze na terenu i van njega.
Kako starije kolege u timu gledaju na tebe?
Osećam se kao mladji brat svima u timu, u timu u kom smo podrška jedni drugima. Mi funkcionišemo kao velika porodica koja se medjusobno podržava. Kada budem dostigao još veći uspeh u odbojci, imaću na umu da je svako od njih imao veliki uticaj na mene i da je njihova podrška najznačajnija za ono što sam postao.
Šta misliš, da li ćete uspeti da ostvarite cilj kao tim?
Naša želja je da osvojimo kup. Neko će reći da je težam put pred nama i u pravu je. To je ozbiljan cilj na čijem putu mi gradimo lepu timsku atmosferu i to je ono što smatram najvrednijim što jedan tim može da ostvari.
Autor: Puls Juga
