Radim u knjigovodstvenom birou.
Osim direktora, sve ostale smo žene.
Rad sa brojevima je dosadan i iscrpljujući. Moramo da budemo koncentrisane, tačne i pedantne, a za nagradu dobijamo iskrivljenu kičmu, veću dioptriju i platu koja ponekad uspe da potraje do kraja meseca.
Najlepši deo radnog dana su pauze za kafu u kuhinji. Tamo se okupljamo da malo predahnemo, pričamo, žalimo se, mudrujemo, smejemo se.
Na pauzama nam se često pridružuje direktor i šali se sa nama:
– Tolika koncentracija žena nije na dobro.
A mi se glasno nasmejemo i pružimo mu fildžan kafe.
Ivana se zaposlila kod nas prošlog aprila. Imala je oko četrdeset godina, bila je mršava kao grančica, bledog lica i beskrajno tužnih očiju. Hodala je pomalo pogrbljeno, kao da na leđima nosi ceo svet, ali brzim korakom, kao da od nečega beži. Uvek je bila lepo obučena, pa su njeno bledilo i ta njena istrošenost još više dolazili do izražaja.
Nikada nije postala „jedna od nas“. U početku smo je zvale kada smo pile kafu. Došla bi i stala sa strane. Bile smo radoznale, ali ona je na svako naše pitanje odgovarala kratko i neodređeno. Polako je počela da se povlači, a na kraju više uopšte nije dolazila u kuhinju.
Prihvatile smo Ivanu takvu kakva je bila. Verovatno joj je baš tako najviše odgovaralo.
Sve do 1 5. marta ove godine…
Radni dan kao i svaki drugi. Popile smo jutarnju kafu i razišle se po kancelarijama. Nešto pre deset niz hodnik su se čuli koraci i grub muški glas koji se pojačavao. Neko je vikao, nerazgovetno. Otvorio je vrata susedne kancelarije tresnuvši ih toliko jako da sam poskočila sa stolice.
Sve se dogodilo za nekoliko sekundi. Krik, pucanj, pa još jedan pucanj. A zatim vrisak. Skoro životinjski, dug, bolan vrisak koji i sada ponekad dolazi u snu.
Sedela sam skamenjena. Sa Janom smo se pogledale i svaka od nas je očekivala odgovor od druge. Nijedna nije progovorila.
– Pozovite policiju! Policiju! – čula sam direktora.
Odgovor je došao brzo, a košmar koji je usledio bio je gori od svega što smo mogle da zamislimo. Muškarac koji je vikao po hodniku ubio je Ivanu, potom je izvršio samoubistvo. Šok, policija, ispitivanje, nemi, ukočeni pogledi. Kao u sceni iz nekog filma, samo što ovo nije bio film. Bila je surova stvarnost.
Skoro da se i ne sećam kako sam stigla kući. Osetila sam se bezbedno tek kada sam sela u fotelju. Dugo sam plakala i grč, u kojem sam bila poslednjih nekoliko sati, popustio je. Uveče smo od direktora dobile poruku da do kraja nedelje nećemo raditi. „Vidimo se u ponedeljak“ – tako je poruka završena.
Sa portala sam saznala da je Ivani presudio suprug, s kojim nije živela otkako su izgubili sina. Bilo je neverovatno kako su novinari za nekoliko sati iskopali ceo njen život. Za skoro godinu dana rada sa njom, nisam naslutila ništa od onoga što sam kasnije pročitala.
Do ponedeljka, dok sam bila kod kuće, nisam mogla da prestanem da mislim na ono što se dogodilo. Iste slike su mi se vrtile po glavi, a krik me je budio svake noći.
U sećanje su mi se vraćale stvari koje ranije uopšte nisam primećivala. Grč na Ivaninom licu kada bi je neko nešto pitao, izbegavanje da odgovori, pogled zalutao ko zna gde… Odjednom je sve postalo toliko očigledno.
Sećam se, jednog dana sam je zatekla samu u kuhinji. Stajala je pored prozora i razgovarala telefonom. Ili tačnije, slušala je šta neko govori sa druge strane. Kada me je ugledala, požurila je da završi razgovor. Bila je uplašena, to sam i tada odmah primetila. Htela sam da je pitam šta se dogodilo, ali nisam. Pomislila sam da bi takvo pitanje bilo nepristojno. Gledala sam kako joj se ruka trese dok je sipala vodu u čašu. Kako joj podrhtavaju usne dok je pila. Videla sam i nervozno koračanje dok se vraćala u kancelariju. A ja sam odlučila da budem pristojna…
U ponedeljak jutarnja kafa nije bila kao obično.
Nije bilo žamora ni smeha. Sve su šaputale.
Pričale su o Ivani.
Stajala sam sa kafom pored prozora, na istom onom mestu na koje se i ona povlačila. Slušala sam i ćutala. Dok sam pogled zadržavala na svakoj od žena, nisam bila sigurna koliko ih zaista poznajem. Ko je ona? – pitala sam se – Šta sanja, čega se plaši?
Tiho je bilo i narednih dana.
Bila sam uverena da će nas Ivanino ubistvo promeniti.
Ali živost u kuhinji polako se vratila. Ponovo su najvažnija pitanja bila ko je gde kupio jeftinije i zašto kiflice nisu narasle.
I dalje se direktor „žali“:
– Teško meni sa toliko žena.
I svi se smejemo.
Sve je bleđa slika Ivane koja stoji kraj prozora i nervozno okreće fildžan kafe u ruci.
Autor:Tatjana Maženovska, Skoplje
