Bila sam mlad novinar! Puna entuzijazma ,želje da dominiram. Bila sam personaliti! Samohrana majka malog dečaka ,puna ljubavi za svoje dete i porodicu,a ipak željna karijere, koju sam na lokalnom radiju započela sa petnaest godina! Mikrofon,kao ljubav ,kao magija u maloj čarobnoj kutijici, kao čarobni štapić, kojim nekim čudom, držim pažnju hiljade ljudi.
Ne samo na radiju,ne samo na televiziji..ma gde bila..Drčna dokazivanja ,nisam žalila sebe…Vremenom,sve je došlo na naplatu. Ne žalim!I opet bih! Na hiljade emisija uživo,mnogo kontakt programa sa strepnjom…
Jer,nikad ne znaš ko je sa one strane i šta može isprovocirati u programu uživo,tebe ,ili sagovornika! Moj mali čarobni svet je bio sve bogatiji kroz najpopularnije emisije na „mom radiju„…Moj drugi dom bio je taj čudesni studio, koji je bio most između mene i sveta..most koji nas je spajao. A godine su letele..Poneka seda u kosi i draga sećanja na ljude koji su bili, uvek rado vidjeni gosti, na moj poziv. Nikada me niko od njih, izneverio nije. Ja sam volela radio i čini mi se, da je i on zavoleo mene. Naša dragocena ljubav se nije ugasila.Vekuje u meni…u izbledelim sećanjima nekih ljudi, koji čuvaju u sebi, te trenutke naših druženja, na talasima mog omiljenog radija, kao relikviju…
A bile su poplave,požari,ubistva ,smene raznih rukovodećih moćnika. Noći bdenja,reakcija na svaki zvuk sirene hitne pomoći,vatrogasaca ili policije! Koliko puta sam bila dežurna, sa ekipama hitne pomoći i beležila tonski njihove događaje, sa terena…bilo je svega ,od udesa do nenadnih porođaja u Crnoj travi. Koliko humanitarnih akcija u saradnji sa pedijatrijom leskovačke bolnice! Koja sreća, kada znate da ste spasili nečije dete,omogućili kvalitetniji život nekom invalidu! Ko da se seti svih situacija! Bila sam na Kapiji,opština Medveđa i spavala u kući domaćina koji je te večeri dobio struju.Koja je to sreća bila, za njegovo šestoro dece!
Moja prva vatrena krštenja, bila su nakon ubistva koje se dogodilo davno…moje prvo suočavanje sa strahom! Ma bilo je i divnih događaja, kada je čast bila biti novinar! Ne kažem, da mi nije prijalo mnogo puta, kada sam imala prioritet u mnogo čemu,mada to nisam volela da zloupotrebim. Naprosto,to je bilo vreme novinarskih bardova. A ja sam bila gladna novih saznanja i učila od boljih od sebe! Kroz godine i vreme ,poneko je možda nešto i od mene naučio! Ponajviše ,kako je to ogromna i bez rezervna ljubav za tu svetu profesiju. Zaboli me danas ,kada mi neko slučajno kaže Vi ste bili novinar?!
Brecnem se ,pa brzo odgovorim,novinar je novinar zauvek, sve dok diše… Nikada neće biti drugačije! Ta ljubav me nosi,dah mi životni udahne i ganja dalje…kuda,u beskraj nenadanog i neizvesnog,kako samo ova divna profesija ume da da i da oplemeni!
Bilo nam je lepo,zar ne?!.Opet bih sve..ne kajem se!
Autor: I.Stojanović
