Znam da će se uvrediti mnogi već od ovog naslova. Kada kažem mnogi, tu mislim i na veoma bliske osobe, prijateljice, rodbinu, kolege, uostalom spisak nije mali. Ali istina je, ne podnosim dugo pričanje preko telefona, da budem iskrena. Šta imaš da mi kažeš, kaži mi kratko i jasno. Ili piši poruke, mejlove. I ne, ne radi se o strahu od zračenja i sličnim teorijama.
Čemu to razglabanje, pričanje, ponavljanje od početka do kraja, pa opet u krug i dodaj još malo, seti se ovog i onog i jesi li čula ovo, a zašto ono itd.Ma umara me to fizički, umno, duševno. Mene već hvata strah, kada čujem nazvaću te, čujemo se, zovem te.
Ne, nisam asocijalna osoba, ni poremećena, ne radim na centrali u nekoj firmi i ništa slično.Posao mi da, podrazumeva svakodnevnu komunikaciju preko telefona, pozive, poruke i gde god mogu svodim to na najmanju meru, bolje reći na minimum. Jednostavno, poslovno, još više privatno, kratim i režem do granica mogućeg.
Da, volim da sretnem poznanike, rođake, prijatelje to mi dođe najslađe, onako slučajno na ulici, kratko bez obaveze,sasvim slučajno u žurbi, jer ja uvek žurim, na posao, da mi ne pobegne bus i slično .To mi nekako dođe baš,samo tako da se dešava.
Nemam odgovor na pitanja zašto se ne javljaš, prošle su tri godine.Šta da kažem, proći će još i tri i više, da smo živi i zdravi, ne mogu da ti obećam,a verovatno te neću zvati.Znam kajaću se jednoga dana i plakaću i biće mi žao.Znam, da sam obećala da ću da zovem, čak češće, a opet po starom ni jednom.
Zadivljuju me ljudi koji satima pričaju,koji razglabaju, raščlanjuju, seciraju, vagaju, trguju, mere, troše i bacaju, pa opet vraćaju gomilu reči preko jadnih telefona.Užasava me to znate.Užasava me to gubljenje vremena na reči.
Slobodno vi zovite, imate priču za prepričavanje.Ja je nemam.I da je imam, ne želim, neću da je pričam preko telefona.Rekoh, ni inače. Sa mnom samo kratke rečenice.Ako može i bez toga. Mahnite. Pošaljite ikonicu, kakvu god, neka je i ružna,sve je u redu. Samo me ne zovite.
Autor: Suzana Živković
