Jedna kuća, a sedam pesnika

Da li je velikom nemačkom poeti Johanu Volfgangu Geteu, oduševljenom srpskom epskom poezijom, zasmetalo što nigde nema imena autora ili autorâ, nego se stvar gura pod firmom „narodnog pevača“

Šta je čije: Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru (izvor: Wikipedia)

Piše: Vladimir D. Janković

Pita me koleginica šta mislim o Geteu. Ja se prvo setim jednog filma gde ojađeni, gnevni literata, isto neki Nemac ili tako nešto beše, izgovara bondovsku rečenicu: „Maj nejm iz Gete, Johan Volfgang Gete!“

Nego, kažem ja ženi kako jeste: bledunjav sam poznavalac Geteovog dela, čitao sam nešto njegovo kad sam imao 17, 18 godina, ali me očito nije privuklo njegovo pisanije pa mu se nisam vraćao.

To što nešto ne znam, naravno, što mi je nečiji opus manje-više nepoznanica – neće me nikad navesti da se iole ovlašno, a kamoli nedolično izrazim ili ponesem prema delu i senima gromkog prethodnika.

Otkud, međutim, taj gotovo nesvesni otpor prema gromadama, prema neprikosnovenim književnim veličinama iz davnijih, davnih i pradavnih vremena? Kad čitaš savremenika, ili pisca koji je bio deda kad si ti bio klinac, pa čak i pisca koji je umro pedeset, sto godina pre nego što si se rodio – sa onim uobičajenim čitalačkim ushićenjem nailaziš na pasaže koji te ogreju kao sunce zato što je taj i taj tad i tad, ili čak juče, prekjuče, napisao isto što i ti osećaš, što i ti doživljavaš. I to te umiri, ozari te.

Možda bi meni neki novi, pravi, sadašnji susret s Geteom upravo taj utisak probudio u preteranim, nekontrolisanim razmerama. A onda i pitanje: šta ako je bio isti kao ja? Možda bih, prvi put ozbiljno čitajući Getea, pomislio da sam se neortački poneo prema njemu, da sam, u stvari, totalno bezazlen, nehotičan, ali gotovo maestralan plagijator, da sam plagirao meni nepoznatog stvaraoca koji je i samoga sebe, makar jednom-dvaput u životu, sagledao kao plagijatora, pa se tako pridružio, znatno pre mene, slavnoj povorci koja skandira čuvenu repliku iz Alana Forda: „Pljačkaši su opljačkali ser Olivera koji je opljačkao pljačkaše.“

Moralistima, a naročito moralizatorima, koji su mu u životu dosta jada naneli, utehu donekle pruža veliki američki inženjer i pronalazač srpskog porekla Nikola Tesla, koji se verovatno s najiskrenijim saosećanjem osvrće na delatnost svesnih, savremenih mu plagijatora, nedvosmisleno manifestujući hrišćansku trpeljivost i brižnost za sudbinu ljudskog roda: „Nije meni žao što kradu moje ideje, nego što nemaju svoje.“

Ako je postojao i postoji umetnik koji mi je bio najveći uzor, koji me je gurao da zađem u svet pisane reči i da u njemu trajem, bio je to čovek koji uopšte nije pisac, već muzičar. I prirodno je da na škrabalo više utiču muzičari, slikari i sineaste nego pretežno dosadna i sve dosadnija sabraća po peru. Riči Blekmor, ingeniozni gitarista, ali i kompozitor koji se proslavio još sedamdesetih i osamdesetih kao centralna figura velikih sastava Deep Purple i Rainbow, svirač koji je zasenio celokupan gitaristički korpus rok muzike, jedne od najdragocenijih i najlepših tekovina dvadesetog veka – seroliverovsku avanturu jednostavno, jezgrovito i mangupski sumira iskazom: „If you’re not a genius – just steal“ (Ako nisi genije, prosto kradi).

Koliko god vispreni i pronicljivi bili, teško da bismo mi danas mogli da projektujemo kakvo li je bilo mišljenje Johana Volfganga Getea o kopiranju, o plagijatima. Sigurno mu nije bilo svejedno kad je video da je neki žgolja, savremenik njegov, maznuo nešto direktno i bestidno iz „Jada mladog Vertera“, recimo. No, da je u Geteovom (i ne samo njegovom, nego i braće Grim) svetonazoru bilo i dosta trpeljivosti spram ugrožavanja autorskih prava, pa i plagijatorstva, svedoči to što se oduševio narodnim pesmama koje mu je doneo Vuk Stefanović, i ne samo da se oduševio, nego je tu srpsku epsku narodnu poeziju označio kao genijalnu. Nije mu, avaj, palo na pamet da pita Vuka ili koga već: a je li, šta vam znači ovo „narodna poezija“, „narodni pevač“, znaš li ti koji je čovek, ili koji su ljudi konkretni ovo pisali, ono, da nam daš imena i prezimena?

Vuk bi na to zacelo odmahnuo rukom ili brkovima i najsrdačnije istakao značaj sveprisutnog, sveprožimajućeg srpskog pesničkog bića: nije nam to bitno, her Gete, narod peva, narod to ispevava i u deseterce formatira, da vidite vi kako je kod nas u Srbiji, jedna kuća, a sedam pesnika!