Kad Sever zaboravi šta su sneg i led

O romanu „Sećanje na vodu” Emi Itarante, jednom od novih izdanja u ponudi izdavačke kuće „Heliks“ iz Smedereva, u prevodu sa finskog Jasmine Teofilović

Piše: Vladimir D. Janković

Kakva nas budućnost čeka, ili, bolje reći, kakvu budućnost čekamo mi, kroz potomke, kroz naraštaje koji dolaze? Malo ima svetlih vizija i ružičastih projekcija; u delima svetskih pisaca ne tek decenijama nego stolećima prevladavaju mračni tonovi u umetničkim pokušajima da se dočaraju vekovi koji su pred nama. Utopije su tek pustile korenje u svesti čovečanstva, a već su se preobrazile u distopije. Slika izgleda crna, ali ipak prevagu odnosi nada da će, kako bi to rekao Dostojevski, lepota spasti svet. A lepota nije samo u oku posmatrača, već i u srcu delatnika, svih onih koji se bore za opstanak ljudskosti i ovog sveta uprkos naoko nesavladivim preprekama i neprijateljima…

U takvoj jednoj mogućoj budućnosti, koja je daleka, a možda već i blizu, sever Evrope više liči na današnju Saharu nego na ono što je nekad bio, a zima i hladnoća žive još samo u uspomenama onih koji pamte dane „starog sveta“. Skandinavskim poluostrvom vlada ratnički nastrojena azijska imperija Novi Ćjen, koja strogo kontroliše potrošnju ključnog resursa – vode. Sedamnaestogodišnja Norja Kaitio, koja i ne zna kako izgledaju sneg i led, stasava u sredini u kojoj se higijena održava tek ovlaš natopljenim sunđerom, a obične dečje bolesti dovode do smrtnog ishoda usled dehidratacije. Norja je kćerka majstora čajne ceremonije, i trebalo bi od oca da nasledi tu ozbiljnu dužnost. Njena porodica već i ima određene privilegije, ali mora da ih krije, iako okupacione vlasti naslućuju da se u njihovom domaćinstvu troši više vode od uobičajene kvote. Norji će stvari postati jasnije kad je otac odvede na Mesto Koje Ne Postoji. On, naime, zna za tajni podzemni izvor, a takva tajna može biti i kobna. Razapeta između straha od odmazde moćnika i želje da pomogne vernoj Sanji, čija porodica ropće u bezvodnoj oskudici, Norja je primorana da donese teške odluke…

„Sećanje na vodu“, lepa, dramatična i opominjuća pripovest koju je kritika okarakterisala kao „lirsku distopiju s naglašenim ekološkim podtekstom“, roman je prvenac finske književnice Emi Itarante. Delo je izvorno objavljeno 2014. godine, a interesantno je da ga je autorka simultano pisala na maternjem finskom i na engleskom jeziku, budući da je u to vreme živela u Velikoj Britaniji.

„Smrt je saveznik vode. Ne mogu se razdvojiti, a ni jedno ni drugo se ne može razlučiti od nas, zato što smo od njih sazdani: od promenljivosti vode i blizine smrti. Voda nema ni početka ni kraja, ali smrt ih ima. Smrt je i jedno i drugo. Ponekad je smrt skrivena u vodi, a ponekad voda protera smrt, ali uvek idu zajedno, u svetu i u nama“, piše Emi Itaranta.

Interesantno je da je „Sećanje na vodu“ u prvi mah doživelo sijaset neuspeha koji, ipak, nisu pokolebali autorku. Roman u rukopisu prvo je odbilo desetak britanskih izdavačkih kuća i nekoliko finskih. Činilo se da već i razloga za odustanje ima, ali onda se sve otvorilo…

„Jutros je svet prah i pepeo, ali nije bez nade“, jedna je od upečatljivih rečenica iz ovog dela koje do nas stiže u prevodu Jasmine Teofilović, kao i poruka koja nam predočava da, bez obzira na sve tegobe i strahote koje život može doneti, jedino borba i aktivan pristup imaju smisla: „Samo ono što se menja, ostaje“.

Ovaj roman suočava nas s pitanjem šta i koliko možemo da sačuvamo od sveta koji nam je poznat, sveta u kojem smo rođeni i u kojem provodimo ovozemaljske dane. Uči nas da je važno čuvati taj svet, ali da ćemo njegovom očuvanju doprineti jedino ako, oslanjajući se na ono što je plemenito i neustrašivo u nama, učestvujemo i u neminovnom procesu njegovog preobražaja, promene.

Emi Itaranta je rođena 1976. godine u Tampereu u Finskoj. Po njenom romanesknom debiju 2022. snimljen je film, koji je naišao na dobar prijem i kod publike i u stručnoj javnosti. Osim „Sećanja na vodu“, objavila je i romane „Grad izatkanih ulica“ i „Pisma s Mesečeve proslave“.