Ko se bije, taj se voli

Kako nam je jedna pošalica ili doskočica u svest usadila ideju da ljubav pokazujemo tako što smo nasilni prema onome koga volimo

Peter Paul Rubens (1577–1640): Kain ubija Avelja (izvor: Wikipedia)

Kao roditelj, nerado ukazujem na već klišetizovane propuste u vaspitavanju dece, jer šta pa i znači roditelj biti? Ako postoji definicija, roditelj je biće koje greši. Što bi onda individua koja i sama greši ukazivala na opšte kikseve u vaspitavanju dece i mladih?

No ovde je reč o benignoj analizi jedne poslovice ili doskočice. Kad smo bili klinci, u nižim razredima osnovne, aktuelna je bila tad već stara, odavno korišćena pošalica „ko se bije, taj se voli“. Ako neki dečak stalno obleće oko neke devojčice, ili obrnuto, pa je stalno nešto čačka, vuče za kosu, gurka – to biva propraćeno veselo-podsmešljivim usklikom: aha, ko se bije, taj se voli!.

Blagonaklon podsmeh.

Dete koje čačka drugo dete obično se ljutne kad mu to kažu: ma ne volim ja nju (njega), nego me nervira.

U svesti, međutim, ostaje usađena ideja da ljubav pokazujemo tako što smo, u suštini, nasilni prema onome koga volimo.

Na to bijenje iz doskočice gleda se blagonaklono, jer to što nekoga maltretiraš, je li, nesumnjiv je znak da si se zacopao u tu osobu, a pošto to, naročito u tako ranom uzrastu, niti umeš niti možeš da izraziš na nenasilan način – podsmešljivci te podstiču da istraješ u nasilju, koje je i efemerizovano, jer u prvom planu je, dakle, to tvoje voljenje, zbog kojeg te druga deca zadirkuju.

U narodu koji je davno aksiomatski konstatovao da je „komšija bliži nego košulja“ postoje i dodatna opravdanja za konflikte raznih vrsta. I tu se među sobom vole i biju narodi koji žive jedan do drugoga, pa i narodi koji su izmešani među sobom, koji su dali na desetine pa i stotine hiljada mešovitih brakova. I tu se, izgleda, hrani poslovica da su batine iskaz nepatvorene naklonosti, pa onda ide i lokalpatriotsko sleganje ramenima: a s kim da se bijemo nego s njima sa kojima živimo, koji su nam kuća do kuće, pa nećemo valjda sa Islanđanima ili Kostarikancima ratovati?

„Nema granice između ljubavi i nasilja“, piše britanska novinarka Rejčel Donald (1993) u vrlo direktnom eseju pod naslovom „Ljubav i nasilje“. Kako ona vidi stvari, dakle, nema granice koja će se pred nama isprečiti kad prelazimo iz ljubavne u nasilnu sferu, kad se brižni i nežni doktor Džekil u nama pretvara u mahnitog mistera Hajda..

Od muke do nauke.

„Nema tu ni napetosti, postoji samo ta gorko-slatka realnost patnje, koja se i ne može iskusiti ako ne iskusimo i nasilje i ljubav. Živimo u svetu koji je pun nasilja i ljubavi, i to u vremenu kad se čini da nasilje prevladava, u vremenu kad postavljamo pitanje kako muškarac i žena mogu da vole jedno drugo“, promišlja Donaldova, iskaz krunišući pitanjem: „Kako da naučimo da volimo jedni druge?“

Da li tako što ćemo se preventivno šibati, ili tako što ćemo shvatiti da se ni narodnih umotvorina ne treba držati kao pijan plota? Smernica „ko se bije, taj se voli“ izgubila je na specifičnoj težini budući da sadrži dva tabu pojma, ili politički nekorektna pojma: nasilje i ljubav. Današnja deca se, reklo bi se, ne vole među sobom, jer da se vole stalno bi jedna drugu kinjila, drapala i prašila, ali baš stalno, svakodnevno. Bežanija od pošalice za ishod je imala bezmalo golootočko pooštravanje kaznenih mera i, posledično, otuđenje.

Da se deca ne bi čačkala i makljala, da bi prevazišla realizam doskočice koja je opravdavala njihovu nasilnost, dečji kolektivi su postepeno atomizovani, ali tako da današnja školska odeljenja ne liče na grupe izvanrednih mladih ličnosti koje pokazuju sklonost ka individualizmu a pritom i pripadaju timu, timski su igrači, već na zajednice gde prevagu odnose mentalno i fiziološki uštrojena bića kojima na putu sazrevanja, a to je put ljubavi – ništa ne znači što su, u proseku, svi oni već sa osam, devet ili deset godina sami sebe uputili u tajne pornografije, u kojoj za njih, zahvaljujući kompjuterima i mobilnim telefonima, već tajni i nema. Sterilnost koja nastupa kao reakcija na takve „spoznaje“ može ih samo učvrstiti u ubeđenju da je ljubav nešto grubo pa i štetno ili, čak, nezakonito: što da se volimo kad to podrazumeva da mlatimo, gazimo i mrcvarimo jedni druge.

Povezani tekstovi: