Kume, izgore ti kesa, ili: da li da uzmemo još jedno ime

Dok je Prust pisao o potrazi za izgubljenim vremenom, mi danas razmišljamo o potrazi za izgubljenim ili dosad i nepronađenim imenom. Dokonamo da bi valjalo smisliti ime pod kojim ćemo se predstavljati svetu, a opet, držimo se i toga da to neko drugo, novo ili starije ime može u našem narodu stvoriti utisak da je izdao samoga sebe, da smo se prodali

Piše: Vladimir D. Janković

U poslednje vreme javila se ideja da bi i mi, kao Srbija, trebalo da pribegnemo modelu koji je već oproban u pojedinim nama susednim zemljama, kao što su Crna Gora i Hrvatska, ali i Mađarska: da osim domaćeg, izvornog naziva za svoju zemlju napravimo i drugi, koji bi se koristio u internacionalnom kontekstu. Crna Gora je za svet odavno već Montenegro, Hrvatska je Kroejša, pa i Mađarska, koja sebe Mađarskom zove, dopušta i nema ništa protiv da je evropski stranci nazivaju Hungarijom. U celom sklopu mesta se našlo i za Grke, odnosno Helene, koji svoju zemlju odvajkad zovu Helada, ali su, protokom vekova, pa i milenijuma, morali da se pomire s internacionalnim nazivom Grecija, Grčka, što je, inače, posprdni naziv koji su Helenima nadenuli Rimljani, na latinskom ih prozivajući kao „one koji krešte“, Grajci.

U istoriji se, uistinu, pamte i te partije odbojke koje nisu imale baš dalekosežan uticaj, ali su se ipak utisnule u sportsko-povesnu svest određenih naroda. Svi mi znamo da su imenica „Sloven“ i pridev „slovenski“ u najtešnjoj sprezi s imenicama „slovo“ i „slovesnost“. Sebe smo od starta nazivali onima koji su slovesni, koji znaju za slovo, koji umeju da govore. U Germanima su, pak, naše slovenske preteče videle protivtežu, videli su „neme“, „beslovesne“ i „nemušte“, pa im tako nadenusmo naziv „Nemci“. Koji jeste lepo zaživeo u slovenskom svetu, ali nije prešao granice Rajne ili Alpa, nije postao internacionalan.

No dobro sad. Kako se pojavila ta ideja da se i mi priključimo crnogorsko-hrvatsko-mađarsko-helenskom klubu, nametnulo se i pitanje: a kako bismo se mi to za druge zvali? Neki smatraju da bi pametno bilo vratiti se starim nazivima Ras i Raška, ali to onda, u raznim transkripcijama, može izazvati i odveć snažnu asocijaciju na Rasiju, odnosno Rusiju, te je procenjeno da je raška opcija ipak nedovoljno prikladna.

Pojavila se i zamisao da bi za nas Srbija, naravno, ostala Srbija, ali da bismo pred svetom mogli da se predstavimo atraktivnim nazivom nekog dela naše zemlje. Pa da se zovemo Moravska, recimo, odnosno Moravija. Da i taj stari naziv reanimiramo, a sad bez preklapanja sa češkom Moravskom.

Potreba da jedno ime imaju za sebe, a drugo za sve ostale – javlja se i kod pojedinaca i kod naroda otkad je sveta i veka. Nekada im i sa strane neko nametne imenski alter-ego, kao Rimljani Helenima u već navedenom slučaju. No, nama kao da niko ne želi da dodeli drugo ime ili nadimak koji bi nas, da tako kažemo, montenegrizovao ili kroatizovao i tako približio tzv. evropskom modelu. Varijante sa „e“, Serbija, Serbi, nisu novina, to je ta ista reč, naša, Srbija.

Čini se da je zbog toga, moguće, kod Srba najistrajnija i najupornija bila nostalgičarska patnja za imenom Jugoslavija, jer to nam je omogućavalo da ostanemo to što jesmo, a da se pred svetom prikazujemo pod drugim imenom. Danas, međutim, kad negde reći da si „Jugosloven“ znači manje-više isto kao da si se nasred južne ili jugoistočne Evrope predstavio kao domicilni Inuit, Samojed ili Marsovac – i ta opcija se izmakla.

Dok je Marsel Prust pisao o potrazi za izgubljenim vremenom, mi danas razmišljamo o potrazi za izgubljenim ili dosad i nepronađenim imenom. Dokonamo da bi valjalo smisliti neko ime pod kojim ćemo se predstavljati svetu, a opet, držimo se i toga da to neko drugo, novo ili starije ime može u našem narodu stvoriti utisak da je izdao samoga sebe, da smo se prodali.

Između potrebe za vlastitim identitetom, želje za svetskim priznanjem i poriva da se ne ugasimo kao narod i zemlja – mi čekamo nekog kuma ili Kuma, s malim ili velikim K, da nas, na neki način, kupi ili otkupi i da nam kaže: odsad ćete se zvati Kumova Slama.