Danas ,dok se novo proleće budi, sa radija se razležu zvuci davno ispevane balade koju smo voleli „Proleće bez tebe„…Kiše padaju li, padaju već danima ne prestaju!
Skoro će godina kako si zanavek san usnio
Nismo se pozdravili.Nismo se poslednji put zagrlili…Ne …ne okrećem pramac života ,ne cvilim od tuge. Paradoks je otćutati te. Jer,bio si veliki narodni čovek! Zar sam jedina kojoj nedostaješ?
Od prvog dana kada sam tebe upoznala i dopustila ti da me oslobodiš bola,decenijama sam u tvoje čarobne ruke to isto,što i sebi omogućila mnogima koje volim,koji su imali istu muku! Kakva je to moja radost bila,što su ti se kao i ja divili i slavili tvoje postojanje!
Bio si mađioničar
Imao veoma neposredan pristup prema pacijentima,oslobadjao ih trauma i stresa. Nikada se žalio nisi! Sa tolikom ljubavlju si sačekao i ispratio svakog ko udje u tvoju ordinaciju. Nije bilo važno je li bogat ili siromah!
Mnogo je priča o tebi,nadživele te
Spašavao si bola sirotinju i stare ljude u zabačenim planinskim selima. One, koji nisu bili u stanju da dodju do ordinacije. Nadaleko se tvoje ime pročulo. Ljudi su te veličali,obožavali! Doktor Bora je voleo ljude i ljudi su ga beskrajno voleli…
Uzalud, prizivam to vreme
Osećam veliki gubitak. Izgubila sam prijatelja,koji je znao da telepatski odreaguje kada imam problem. Da utehu da, blagotnim rečima. Uvek je bio tu za mene i za sve koji su trebali pomoć!
Do poslednjeg trena činio je razna dobra. Živeo skromno i čestito! Takav čovek ,ne može biti zaboravljen, niti njegova dela! Tako poseban,zaslužio je nezaborav! Proleće je otpočelo sa kišom! Bez tebe.
Autor: Ivanka Stojanović
