Jug Srbije obiluje arheološkim lokalitetima koji hronološki pripadaju od praistorije, od svih njenih segmenata, pa sve do srednjeg veka. Istraživanja na mnogima od njih, onemogućena su zbog “rada” takozvanih “divljih kopača”. Caričin grad , iako se misli da je bio najviše na meti “divljih kopača” ipak to nije, čak je i zaštićen na neki način. Iako je ovaj lokalitet više puta devastiran i čak je bila uništena i krstionica na akropolju,kao i mozaik na tom prostoru, ali definitivno on ne spada u lokalitete koji su najviše stradali, na ovaj način”,kaže za “puls-juga”, Vladimir Stevanović,arheolog, viši kustos Narodnog muzeja u Leskovcu.
Takođe,prema rečima arheologa Stevanovića, lokalitet u selu Radinovcu, u opštini Lebane, je utvrdjenje u dužini od kilometar ipo, mladji je od Caričinog grada, ali je imalo sličnu namenu i nalazi se u njegovoj blizini na udaljenosti od dva do tri kilometra. Nalazi se na brdu i u potpunosti je iskopan i izrovan.Bilo je tu u tom utvrdjenju termi,crkve.
“Rimsko utvrdjenje u selu Popovce, takodje je iskopavano od “divljih kopača”. U selu Gornje Brijanje u opštini Bojnik, postoji lokalitet “Kale”, na brdu i prosto je jezivo koliko je to godinama prekopavano, da tamo imate kratere na površini i gde je sve u potpunosti uništeno”,kaže naš sagovornik.
Na deset kilometara od Leskovca u selu Čekmin, postoji izuzetan arheološki lokalitet, takođe uništen od “divljih kopača”
“Predmeti nadjeni na tom mestu pripadaju starčevačkoj kulturi, poreklom iz starijeg neolita, pet ipo do šest hiljada godina pre naše ere i imamo primerke i u našem muzeju. Na tom lokalitetu imamo i tragove iz mladjeg neolita, iz eneolita, zatim iz bronzanog i gvozdenog doba, potom iz srednjeg veka. Lokalitet je na seoskoj utrini i zove se ” Kućište” ili “Kućevište”, “Ševerika” i “Sastavci” i on je u potpunosti prekopan. Mi smo 2017.godine vodili ekipu iz Austrije, njihove Akademije nauka, iz Arheološkog instituta i tada smo pronašli “Svinjaričku čuku”. Tada su stručnjaci pokušali da urade sistematsko rekognosciranje, odnosno da se markira cela ta površina, da se snimi. Medjutim, ništa od toga nije moglo da se uradi precizno, zbog toga što je toliko uništeno. A taj lokalutet je neverovatan. Na njemu su nadjene figurine,posude. Medjutim, on se svakodnevno iskopava i danas. Čak u Čekminu postoji privatni muzej sa predmetima koje su tu sakupili. Jednom prilikom smo ja i kolega zatekli čoveka koji je prokomentarisao da možemo slobodno da ga predamo u policiju”, kaže arheolog Stevanović.
I u nedavnom istraživanju koje je sprovedeno po prvi put u Crnoj Travi, veliki broj lokaliteta je potpuno devastiran od divljih kopača.
“Na tom području je zabeležen i jedan specifičan slučaj u selu Čuka, gde je pronadjena rupa u dubini od 8 metara. Kopana je duži vremenski period. Medjutim, policija je “divlje kopače” iz ovog slučaja uhapsila. Prema saznanjima iz istraživanja, kopači su svojim alatkama, otkrili nešto na dubini od 12 metara,ali eto nisu stigli do tog cilja. Tokom ovog istraživanja pronašli smo i predmete od plemenitog metala, vest je odmah “buknula” u javnost i stvorio se veliki problem i mi smo morali da angažujemo i policiju i o trošku projekta ljude koji bi zaštitili lokalitet,odmah veče nakon toga da ne bi došli i prekopali ga”.
Samo u Lebanu ima 80 grupa divljih kopača. U Leskovcu je taj broj mnogo veći.
“Nema pravila gde kopaju. Dolaze čak iz inostranstva ovde,potom grupe iz Niša, Beograda. Opremljeni su detektorima za metal imaju čak i georadar koji košta stotinak hiljada evra, za koji nisam siguran da li ga poseduje Arheološki institut u Beogradu. Oni nenormalno mnogo ulažu u ovaj posao. Mi nemamo gotovo ništa od opreme, za razliku od divljih kopača, mi radimo peške,odokativno, dok oni imaju sonare, skenere, alatke sa kojima idu i do desetak metara u dubinu i slikaju. Ozbiljno se bave tim poslom”.
Iz Arheološkog instituta i Narodnog muzeja u Beogradu, radili su istraživanja, markirali predmete i pratili njihov put
“Tako je otkriven put do jedne aukcijske kuće u Austriji, potom predmeti sa naših lokaliteta odlaze u Švajcarsku, gde se odvijaju velike, javne aukcije. Predmetima se izbriše trag, odnosno prijavi im se lažno mesto gde su pronadjeni, potpuno im se obriše istorija i tako se prodaju. Svi ovi predmeti se smatraju obeležjem aristokratije, sakupljanje starina i posedovanje privatnih muzeja,takođe. Ti ljudi vole da imaju svoje privatne kolekcije, angažuju čak i kustose u inostranstvu.Kolekcionarstvo je nešto što je sofisticirano,a prikupljanje starina je obeležje aristokratije, iako je to najobičnije pljačkanje nečijeg nasledja U suštini svi oni koji se bave ovim, predstavljaju divlju organizaciju,koja finansira sve ovo i koja uništava nečiji kulturni identitet”, zaključuje Vladimir Stevanović.
Pitanje zaštite lokaliteta je vrlo specifično. U nekim zemljama se vodi računa o tome, jer su ljudi svesni, da čitava zemlja može da živi od turizma i kulturnog nasledja. Medjutim, kod nas, mi bi morali najpre da se zaštitimo od naših sugradjana i komšija.
“Inicijalna zastita od svega ovoga je obrazovanje, prepoznavanje kvaliteta i značaja prostora u kome se živi i kulturnog identiteta.Tu svrhu imaju i ustanove poput Zavoda za zaštitu spomenika kulture i muzeji.Prvi stepen zaštite je i informisanje javnosti o samom značaju.Drugi je da se oslonimo na lokalno stanovništvo, koje treba čim primeti neovlašćena lica koja kopaju da obaveste nadležne organe.Ukoliko bi procesuiranje ovakvih lica bilo dovoljno ozbiljno mi ne bismo imali ovakvih problem. Medjutim, sankcije za ovakva dela su nedovoljne, jer su, naprimer, kopači u Crnoj Travi osudjeni samo na dva meseca neke kazne, što je prilično malo za uništenje jednog utvrdjenja koje bi bilo jedna izvanredna turistička atrakcija svuda u svetu, jer pogled sa ovog područja se pruža na celo Vlasinsko jezero”.
Stevanović kaže da su on i kolege bili u prilici da na ovu temu pričaju sa jednim arheologom iz Soluna, koji je rekao da se u Grčkoj ovaj problem shvata izuzetno ozbiljno, da su procedura i kazne drakonske,tako da se ljudi ne odlučuju lako da učine ovakva dela.
“Kulturni turizam je u današnje vreme vrlo popularan, a to su ozbiljno shvatile,naprimer Grčka i Turska. S tim u vezi, ne samo Srbija kao zemlja, već i lokalne opštine bi trebalo da se pozabave time, da se pažnja privuče ka arheološkim lokalitetima, tako bi devastiranja bila pod lupom, upravo zbog toga” smatra Stevanović.
