U samom tkanju Gogoljeve ludosno-sulude prirode, dakle muške prirode u svakom pogledu – krilo se mnogo niti koje su izatkale bile njegove prababe i čukunbabe. On je dobro znao da ćilim ovog sveta ne tkaju muške nego ženske ruke. Svrstavši žene u bajkovitu vojsku koja se digla na ustanak, on im je dao snagu i homogenost, ali možda donekle oduzeo putenost
Piše: Vladimir D. Janković
Gogolj je na mene uticao kao senka koja zamiče iza zavese, kao nejasno prisustvo od kojeg nam se usta otvaraju ili zatvaraju. Verovatno je tako uticao i na potonje velike i manje velike ruske i ostalih jezika pisce. I čitaoci i pisci konačno su se našli u istoj koži: svi su ili zinuli ili utihnuli. No onda sam pokušavao tačno da se setim šta sam ja to sve od Gogolja pročitao, i jeste tu bilo par naslova, ne može se reći, „Revizor“ i „Nos“, „Soročinski sajam“, „Zapisi jednog ludaka“, „Taras Buljba“, ali sve te stvari kao da nisu bile ni dovršene, pa bi čovek, kad ih pročita, imao isto takav, nedovršen utisak o samom čitanju: jeste čitao, i pažljivo i lojalno, i jeste stigao do fizičkog kraja pripovetke ili romana – ali kao da taj kraj do kojeg je stigao možda i nije bio tu, kao da je neko nešto čak i sklonio, maltene ukrao, ili zaboravio, kao da je prevodilac prevodio neku skraćenu verziju, ili su mu promakla poslednja tri-četiri pasusa, dva-tri poglavlja.
Mnogi su i isticali Gogoljev uticaj, ne da su ga priznavali već se njime pomalo i hvalili, ali tačno se vidi na koje je potonje pisce izvršio najveći upliv. Gogolj je fundamentalno uticao na Franca Kafku. Upravo strukturom, skeletom građevine. Kafka je u Gogoljevom uzoru video da to što piše ne mora i da dovrši, i to je Kafku oslobodilo opterećenja koje je dotad u njegovoj svesti predstavljao kraj.
Apri-li-li-li
Nikolaj Vasiljevič Gogolj (Veliki Soročinci, 1809 – Moskva, 1852) rođen je bio prvoga aprila, što odmah simbolički bode oči, gotovo kao da su ljudi rođeni na taj dan nešto skrivili – dakle, na svet je došao u istom datumskom okviru, prvoaprilskom, kao njegove vremenski daleke kolege Jaša Grobarov i Milan Kundera.
Gde je Gogoljeva Šala? Gde je Gogolju Jašin Dobar čovek? Kundera i Grobarov, kao pisac i pesnik 20. veka, očito su bili u kontemplativnom zaostatku za generacijom Nikolaja Gogolja. Nisu Jaša i Kundera slabi, daleko bilo, nego su rođeni u slabijem vremenu. Ništa lično.
Gogoljeva šala uvek je mistična, višeslojna i mesnata, a šalu ispuca jednu na svake dve-tri stranice, to mu je manir. Vi se s njegovom šalom nećete dobro snaći ako u startu mislite ili pretpostavljate da je šala. Da biste shvatili Gogoljevu šalu, morate je shvatiti tek na kraju. Sve vreme dok šala traje, morate misliti da to nije šala nego da čovek piše, istina, malo čudno, ali ozbiljno.
No, i Gogoljev dobar čovek postoji, uprkos svemu. Gogoljev dobar čovek neće možda kao Grobarovljev sve što ima da ti dâ, a na kraju i kožu sa sebe da odere pa i nju da ti daruje, ali je postojan, koliko-toliko stabilan i agilan u učmaloj, opasnoj, no ipak koliko-toliko organizovanoj sredini koja počiva na tajanstvenim organskim mehanizmima. Ko čita Gogolja isključivo kao satiričara i pisca koji se bavi socijalnim temama (ima i takvih čitalaca, šta sad, mir, mir, mir, niko nije kriv), uočiće da Gogolj afirmiše dve vrednosti: zdravlje, snagu i razne vrste moći koje narod poseduje, s jedne, i ideal jake a humane birokratije koja će sve držati na okupu, s druge strane.
U zvaničnim vikipedijskim dokumentima zaveden kao „ruski romansijer, pripovedač i dramski pisac ukrajinskog porekla“, Gogolj je, što se religije tiče, bio ekspanzivan egzemplar eklekticizma. On je očigledno duboko, a u stvari jednostavno, prosto, telom – uviđao kontinuitet između prethrišćanskih i hrišćanskih adeta, kao što je opažao i nekad mukotrpne, a nekad sladostrasne napore naroda da što je duže moguće sačuva sećanje na ono što je bilo nekad, samim tim obezbeđujući sebi i bolje mesto u očima onoga što je sad, a što vidi da će isti takvi jednoga dana braniti i negovati njega, kad ni ono ne bude sad nego postane nekad.
Ruža ili bundeva
Žene kod Gogolja? Pazite, dobro pitanje. Svi vi koji ste čitali i zavoleli Gogolja, dajte na ovo pitanje trenutan odgovor, bez razmišljanja. Žene su u Gogoljevom delu brojno, gabaritno, pa i emocionalno-intelektualno nadmoćne, ali muškarci tu prednost suprotnog pola nivelišu tako što ispoljavaju veću ludost ili ludilo u svojim poduhvatima. Ako je verovati psihoterapeutima koji još tumače takve pojave, a nisu preokupirani saniranjem posledica tugovanja za preminulim i sahranjenim kućnim ljubimcem, kad bi se po samom pisanju, po štivu koje su za sobom ostavili, procenjivalo ko je bio najveći ženskaroš u trijumviratu Gogolj – Dostojevski – Tolstoj (ovde poređani hronološki, po godinama rođenja), većina iole upućenih ljudi odmah bi rekla da je Dostojevski bio najveći ženskaroš, Tolstoj da je drugi na tabeli, a Gogolj, u fazonu, izigravao rusku Saharu, suvarak.
No, izgleda da nije bilo tako. U samom tkanju Gogoljeve, evidentno ludosno-sulude prirode, dakle muške prirode u svakom pogledu – krilo se mnogo niti koje su izatkale bile njegove prababe i čukunbabe. On je dobro znao da ćilim ovog sveta ne tkaju muške nego ženske ruke. Svrstavši žene u bajkovitu vojsku koja se digla na ustanak, on im je dao snagu i homogenost, ali možda donekle oduzeo putenost. Hortikulturno da se izrazimo, kod Gogolja žene nisu bile ni jabuke ni ruže ni trešnjice slatke, nego u boljem slučaju kruške, a u gorem patlidžani ili čak bundeve. No, one su hranile ne samo svet Gogoljevog sazrevanja i preranog prezrevanja nego i svet u kojem je Gogolj stvarno živeo i stvarno nam ga opisao, ne mogavši, realno, da učini više kako bismo ga mi razumeli.
(Esej je izvorno objavljen u „Politikinom“ Kulturnom dodatku)
