Mnoge majke često čujem da kažu da im je lakše da rade i budu na poslu, nego sa decom kod kuće. Iste žene primećuju da na radnom mestu odmore od onoga što je na njima i čeka ih od kućnih poslova.
Primetim da one, s jedne strane, imaju državne poslove i radni dan, po sopstvenim rečima, neretko provedu ne radeći ništa jer nemaju posla. Nijedna od njih nije zasposlena u privatnoj kompaniji, u kojoj i više nego mnogo pa i prekovremeno ima da se radi, niti su to žene koje su samozaposlene ili u preduzetništvu. Pomislim kako, s obzirom na sve to, nije ni čudo niti je neobično što im posao pada manje teško. Interesantno mi je jedino to što, polazeći od sebe i iz naviknutosti na sopstveno iskustvo, misle da je tako i ženama s druge strane „radne dinamike„, pa ih ne razumeju kada ove kažu da ih sve u vezi s poslom umara više.
Zanimljivo je i to da, po pravilu, na trudničko bolovanje s prvim potvrđivanjem trudnoće, a onda i produženo porodiljsko odsustvo, odlaze upravo žene koje kažu da na poslu odmore i najlakše im je da rade.
Ljudi često ne čuju šta govore i nisu svesni paradoksalnosti koje žive. Kao što žene bez „plana B“, pronađenog boljeg posla i novčane rezerve prestanu da rade pa krenu da se „traže i pronalaze„, „spoznaju i posvećuju svojim interesovanjima i domu“ u kojem žive, te „usklađuju sa svojom svrhom“ – previđajući (u savetovanju drugima istog ili sličnog) da je tako jer su udate i od strane svojih supruga izdržavane. Da radiš šta hoćeš najlakše možeš kada drugi radi ono što se mora (u)raditi.
Posmatrajući udate žene, uvek mi je bilo interesantno da zapazim kako one u najvećem broju slučajeva podrazumevaju da će bračna zajednica večno da traje.
Jeste, istina je, muškarci se na svoju inicijativu ne razvode, ali… može i nešto drugo, a po tebe nepovoljno da se desi. Ne kažem da treba živeti s mišlju da sutra auto može da ga udari ili se dogodi da on smrtno oboli, ali – čak i da do tako nečega dođe ili te samo (nekim čudom) napusti, kuda ćeš i kako kada s njim ode sve što je na njemu bilo da u kuću donosi? Da li stvarno ne želiš da znaš kako je kada za svoj život i sebe odgovaraš i za potrebno novac stvaraš? Je li ti zaista nebitno kakav je i šta čini tvoj posao i ne interesuje te da osetiš kako je u godinama pune snage uživati u korisnosti i doprinošenju mimo porodice i kuće? Nećeš valjda da požuriš sebe da se odrekneš i po svom izboru svedeš se samo na svoje životne uloge? Daj, bre, možeš ti to bolje!
Autor: Marina Drobnjaković, diplomirana psihološkinja i psihoterapijska savetnica
