Mnogo je načina da se neko povredi. Fizički, psihički, perfidno, bez pardona. Mnogo je primera oko nas ali i u nama.
Zašto si se tako obukla?
Idemo do grada, jedno pored drugog. U jednom trenutku on se okreće prema meni i kaže :“Zašto si se tako obukla? Sramota me je da idem pored tebe“…Tlo pod nogama kao da mi se izmaklo, nešto me je prepolovilo u grudima nakon tih reči i njegovog prezrivog pogleda. Zašto sam se tako obukla? Ne nisam bila nepristojno obučena, ni napadno da privlačim poglede bilo čije. Najnormalnije obučena, za izlazak u grad. I nije poenta u tome kako sam bila obučena, nego da me te reči, znao je on, zabole. Da me srozaju, da mi izvuku tlo pod nogama, da me ponize do srži. Da se pored njega osećam kao krpa, kao nešto što je suvišno, za bacanje. Da jesam se osećala tako i toliko jako me to zabolelo da se evo mnogo, mnogo godina sećam tih reči i tog osećaja.
Prvi šamar
Našem detetu je bio rođendan. Njegova majka me je mesecima ignorisala i govorila ružne reči o meni, tamo od koga bih ja to čula, ko bi mi preneo, kao što se i dešavalo. On, on je bio na mojoj strani. Tešio me, govorio da ne obraćam pažnju na te gotovo svakodnevne uvrede od žene koja ga je rodila. Da joj se ne obraćam, jer ću je tako naterati da prestane da priča. Međutim, na dan proslave rođendana našeg deteta, on je odjednom izneo ultimativno, da njegova majka mora da prisustvuje slavlju. Usprotivila sam se tome, rečima da me je previše povređivala mesecima, da me je proklela dok mi je dete bilo još u stomaku. Ne. To nije bilo dovoljno. Uporan da njegova majka mora da prisustvuje. Moje još jedno ne, donelo je šamar mom licu. Muški šamar, koji boli. Fizički boli. A tek duševno…Zaboleo me je stostruko više. Jer je bio dokaz da je on sve vreme lagao da njegova majka greši s uvredama prema meni, već naprotiv. On je sve vreme bio na njenoj „strani“, mene lagao i verovao da je ona u pravu.
Sve vreme me je varao sa drugim ženama
Živela sam, dan za dan. Bez plana, bez cilja. Da li će i ovaj dan biti još jedan kada ga neće biti satima ili će se pojaviti samo na sat, dva. Sama, sa decom i u četiri zida. Robinja i žrtva njegovog hirovitog ponašanja. Jednom mi je rekao: „Bio sam sa ženom na njenom potkrovlju…“. Smejao se dok je to govorio. Ne ja u to nisam verovala. Mislila sam da se šali, da me namerno provocira, da izmišlja tu laž, da bi me opet i opet ponizio i povredio. Ali, mnogo godina kasnije, čula sam zastrašujuću istinu o njegovim odlascima satima van kuće. On je imao svoje „avanture“, „izlete“, a možda i stvarne ljubavi sa drugim ženama. Ne nisu to bile ljubavi, jer takvi kao on ne mogu i ne umeju da vole. Oni iskorišćavaju, oni vole sebe takve kakovi su prepuni kompleksa i frustracija koje leče sa mnogim ženama sa kojima su. Ali, meni je bilo kasno. Kasno jer je uneo sumnju da nikada nikom više ne verujem.
Sve one koje su otišle zauvek
Nekako sam se izvukla iz ralja bolesnog muškarca. Ali, mnoge žene nisu. Poslednji primer koji se je desio bio je nedavno. Bar ovde u ovom kraju. A tamo negde, svakodnevno se dešava da neka koja nije dobra ili ne želi više da bude sa njim, mora da strada, da bude ubijena. Da ne zaslužuje da živi. Jer je on tako odlučio. On je sebi dao ulogu Boga, da presuđuje da je njoj dosta. Ili njegova zauvek, dok je njemu volja ili je neće biti.
Umesto zaključka jer ga nema i neće ga biti, molim vas, razmišljajte, ne povodite se tek tako za njegovim lepim rečima, licem, novcem i čemu sve ne. Raspitajte se, kako je to moj pradeda govorio, o njegovom poreklu, ko mu je bio otac, deda, majka, baba, ko su mu svi oko njega, a ponajviše ko je on sam. Otvorite oči i um i ne ulazite tek tako u život, u kome vas možda čeka „pakao“ iz koga ako i izađete bićete „ranjene“ zauvek. Nosićete ožiljke koji se ne mogu skinuti nikada.
autor: Suzana Živković
