Ako je najvećem broju ljudi nešto sinonim za odlaženje na savetovanje ili psihoterapiju, onda je to putovanje u prošlost i govorenje o roditeljima.
Rad sa savetnikom ili psihoterapeutom to svakako znači i podrazumeva, ali nikako nije samo i isključivo to. Zdravo kretanje ka budućnosti pretpostavlja svesno bivanje u onome što je sada i ovde, a da bi se do toga došlo potrebno je otići u prošlost i završiti nezavršene poslove. Kako je prošlo u sadašnjem, tako će biti i u budućem – ako nastavite po inerciji.
Gotovo svi klijenti s kojima sam radila mogli su i hteli da se požale na svoje roditelje, ali su se osećali loše već zbog te svoje potrebe.
Gotovo svi su mi o svojim roditeljima rekli i ono što nikom drugom nikada nisu. Govorenje o porodičnom i roditeljima, između ostalog i po pravilu, služi (potpunom) oslobađanju i otvaranju, te ovladavanju veštinom davanja dozvole.
Važno je i potrebno da klijent oseća i razume da može i sme da govori o čemu god želi, kako i koliko želi.
Praksa pokazuje da roditelji ne vole da znaju da njihovo dete želi da ide na savetovanje ili psihoterapiju. Još su manje radi da to prihvate kao “normalno” i podrže. Roditelji ne žele da budu tema pred tamo nekim stranim ljudima.
Ne žele da njihova deca iznose prljav porodični veš i (u)vide ono pred čim je, po njihovom mišljenju, najbolje da nastave da žmure. Mnogim roditeljima i muževima je dobro dokle god su gore i iznad. Već s ravnopravnošću nastaju problemi, a kamoli s preticanjem od strane drugog.
Primetim da je mnogo i sve više sledećih scenarija: a) bračni par se razvodi i ima dete od najviše godinu ili dve dana i b) partneri ulaze u brak i roditeljstvo a u partnerstvu ne funkcionišu nikako – odavno ili oduvek.
Mnogi sklapanje braka i danas “obavljaju”, “odrađuju” i “skidaju sa spiska” nametnutih zadatosti. Posao, stan, brak i dete stavke su koje je potrebno ujuriti i čekirati. Brige su koje je potrebno prebrinuti – u roku, ako je moguće.
I jedni i drugi iz gorenavedenih scenarija plaćaju cenu za življenje “normalnosti” u okolnostima u kojima je najnormalnije ne opredeliti se za ono što nije dobro.
Mnogi su pokušali da spasu brak odlučivanjem na dete. Nije uspeo niko i nikada neće. (Znam da znate koliko je sati kada tvrdim i garantujem.) Dete kao kvalitet samo je dodatak kvalitetu. Ako ga u partnerstvu s drugim nema – neće ga biti ni po dolasku bebe.
Ako je (grubo vidljivog) nekvaliteta u izobilju – po dolasku bebe će ga tek biti, najmanje duplo više. Nije dete lopta, pa da leti između dve vatre. I kako se fudbal ne može igrati s lopticom za tenis, tako se ni nerešavanje dosadašnjeg ne može kompenzovati prelaženjem na nešto drugo i sledeće.
Verujem da znate za najmanje jedan brak u kojem se ostaje “zbog dece”. Možda ste i sami u takvoj situaciji. Ako jeste, verujem da ne verujete u razloge i objašnjenja koja imate za druge. Verujem i nadam se da sopstvene izgovore prepoznajete kao takve, makar pred sobom i za sebe.
Želim da verujem da za sebe i svoju decu želite bolje od izgovora, jer – na kome je, ako nije na vama?!
Nema tog deteta koje zahvaljuje na krovu nad glavom i tome što je čisto i sito. Kada bi deca roditeljima ili Bogu zahvaljivala na osnovnom – ne bi bila deca. Do daj-šta-daš i bolje-išta-nego-ništa dolazi se posle godina i godina spuštanja kriterijuma.
Nema ni deteta koje zahvaljuje na roditeljima koji se jedva trpe ili nikako ne podnose. Nema deteta kojem nešto znači ono što ne znači ništa. I prosečno dete zna kada od nečega nema ničega. Nemojte proveravati, verujte mi na reč.
Svoju decu najviše oblikujete onim što pred njima živite i izvodite. Svesno pišem izvodite, jer – mnogi su bračni i porodični životi, nažalost, samo reprizna izvođenja predstava koje nisu bile vredne premijere.
Zanose se roditelji koji veruju da njihova deca ne vide da se oni nikada se poljube ili se uvek posvađaju. Zanose se roditelji koji veruju da njihova deca ne vide da tata nikada nije kući jer je uvek na “službenom putu”.
Roditelji koji veruju da deca ne osete ono što ne mogu da razumeju i sebi objasne. Roditelji koji veruju da njihova deca ne veruju onome što vide svojim očima. (Jeste, važno je i ono što čuju svojim ušima, ali – ako slušaju bajke ili prazne priče a gledaju tragedije, trilere ili horore – ubedljivo će pobediti ono što vide.)
Kako nijedno dete ne misli da su njegovi roditelji loši, veruje da je dobro ono što rade – u odnosu s njim i jedan s drugim. O roditeljskoj i partnerskoj ljubavi dete uči posmatrajući svoju mamu i svog tatu.
Dete zaključuje da svi roditelji sveta rade onako kako njegovi roditelji rade. Dete može da bude i, nažalost, neretko jeste značajno starije od svojih roditelja, ali ni kao takvo ne može znati bolje od onih koji “znaju najbolje”.
Ne zna dete kako se razgovara – ako mu ne pokažete. Ne zna kako izgledaju prihvatanje, podrška i razumevanje – ako ga ne prihvatate, ne podržavate i ne razumete. Ne zna kako govori, izgleda i ponaša se srećna mama – ako samo za nesrećnu zna.
Ne zna kako da bude partner kojeg mama nema i nikada nije imala (iako je u braku). Dok je dete – dete, u najboljem ili najgorem slučaju ume onako kako umeju njegovi roditelji.
Dok je dete – dete, ne može da zna za ono čemu roditelji ne umeju da ga nauče. Dete je uvek, ali u-v-e-k proizvod i logična posledica svojih roditelja.
Hteli vi to da imate na umu ili ne, vaše je dete doživotni podsetnik na osobu koja je njen drugi roditelj – čak i ako ste s tom osobom bili neplanirano, usput i na kratko. Nadam se da razumete da na vaš odnos s detetom ne može da ne utiče to što njegovog oca držite za svoju “najveću grešku” ili “budalu nad budalama”.
Nadam se da razumete da dete ne može da kompenzuje i zaceli nezaceljeno u (emotivnom) partnerstvu. Nadam se da razumete da dete nema ništa s tim što vi nemate ništa s onim koji mu dođe otac i ne mari za njega.
Nadam se da razumete da vaše dete ne postoji izolovano od odnosa s osobom s kojom ste ga dobili. Kako uopšte (mislite da) možete obožavati dete čijeg oca ne podnosite – kako pred njim, tako i za sebe?!
Mnogi su mi klijenti rekli da bi voleli da su se njihovi roditelji (ranije) razveli. Od mnogih sam slušala o podnošenju nepodnošljive porodične atmosfere i gutanju onoga što se oseti u vazduhu, iako se nikada nije izgovorilo.
Poučeni življenjem u porodici porekla i osnaženi za iskustvo rada na sebi, mnogi su mi klijenti rekli da nikako ne žele da budu poput svojih roditelja. Kako su ljudi, ipak, samo ljudi, skliznuće u naučeni obrazac dogodi se i najboljima – ali najbolji s nedovoljno dobrim i lošim izaberu da postupe najbolje što umeju i mogu.
O kojoj god komplikovanosti da pišem, vratim se tome da je sve u svojoj suštini jednostavno ili se može pojednostaviti.
U braku se, jednostavno, uvek i isključivo ostaje samo zbog sebe. Deca su, jednostavno, samo izgovor. Jednostavno, potrebno je da donosite odluke i preuzimate odgovornost. Potrebno je da budete odrasli.
Ako ne postoji dobro za koje sa zadovoljstvom i na radost možete da se opredelite, nemojte se opredeliti ni za loše – samo zato što se nudi i pred nosom je.
Ne priređujte svojoj deci ono što su vaši roditelji priređivali vama, ako želite da sve to već jednom prestane. Omogućite im da budu bezbrižna i srećna deca.
Ne priređujte svojoj deci ono što su vaši roditelji priređivali vama, ako želite da sve to već jednom prestane. Omogućite im da budu bezbrižna i srećna deca.
Vaše su stvari samo vaša stvar i samo je na vama da se pozabavite sobom. Srećno!
Autor: Marina Drobnjaković, dipl. psihološkinja i psihoterapijska savetnica
Pročitajte još
