Većina ljudi misli da je život neka vrsta neprekidnog takmičenja sa drugima. Gledamo ko je uspešniji, ko ima više novca, ko brže napreduje, ko izgleda bolje, ko je više postigao do određenih godina. Naizgled deluje kao da je svet arena u kojoj ljudi međusobno odmeravaju snagu. Ali prava borba se gotovo nikada ne vodi tamo napolju. Ona se vodi mnogo tiše, mnogo bliže, gotovo neprimetno, unutar nas samih.
Najveći protivnik retko je druga osoba
Najčešće je to verzija nas koja odlaže. Ona koja zna šta treba da uradi, ali bira da sačeka još malo. Ona koja traži savršen trenutak koji nikada ne dolazi. Odlaganje je podmuklo jer se maskira u umor, u potrebu za pauzom, u racionalna objašnjenja. Ali u svojoj suštini ono je tihi saboter potencijala.
Drugi protivnik je ego
Ne onaj zdravi osećaj identiteta, već onaj krhki deo ličnosti koji se stalno brani. Ona maska kojom štitimo rane unutrašnjeg deteta. Ego koji ne želi da prizna grešku, koji izbegava učenje (da umesto što priča da zna počne i da razume) jer bi to značilo priznati da nešto još ne zna. Taj ego često bira sigurnost umesto rasta. On brani sliku o sebi, ali usput guši razvoj.
Tu je i svakodnevna hrana za um
Ono što čitamo, gledamo, slušamo, o čemu razmišljamo. Ljudi često potcenjuju koliko okruženje utiče na unutrašnju strukturu ličnosti. Ako se danima hraniš površnim sadržajem, negativnim razgovorima i mentalnim haosom, tvoje misli počinju da liče na to. Um postaje sporiji, plići, rasut. A onda se pitamo gde je nestala koncentracija, gde je nestala inspiracija.
Još jedan protivnik je navika
Navika da reaguješ isto, da razmišljaš isto, da biraš iste obrasce čak i kada znaš da te oni ne vode nigde novo. Psihološki gledano, čovek radije bira poznatu nelagodu nego nepoznatu promenu. Zato mnogi ljudi ostaju u životima koji ih ne ispunjavaju, ne zato što ne mogu drugačije, već zato što je drugačije nepoznato.
I na kraju, postoji tiši, dublji protivnik, gubitak kreativnosti
Ne kreativnosti samo u umetničkom smislu, već sposobnosti da vidiš nove puteve, nova rešenja, drugačije perspektive. Da vidiš da je i u onom lošem uvek nešto dobro, a svaki izazov stepenik za rast. Kada čovek prestane da zamišlja drugačiju, bolju verziju sebe, tada počinje stagnacija.
Zato prava disciplina nije pokušaj da budeš bolji od drugih ljudi. Prava disciplina je svakodnevni susret sa sopstvenim ograničenjima. Svaki put kada ustaneš ranije nego što bi tvoj um želeo, kada naučiš nešto što ti je teško, kada uradiš ono što si juče odlagao, ti zapravo pobeđuješ najvažniji meč. Ne protiv sveta. Protiv verzije sebe koja bi najradije ostala ista.
Autor: Vanja Košutić, klinički psiholog i diplomirani matematičar
