Ideja da se anksioznost rešava opuštanjem zvuči logično, ali promašuje samu prirodu problema. Anksioznost nije višak napetosti koji se isključuje tehnikom smirivanja, već stanje u kome nervni sistem ne registruje unutrašnju sigurnost. Kada telo ne dobija signal da je bezbedno, ono ostaje budno bez obzira na to koliko puta sebi ponoviš da treba da se opustiš.
Zato osoba često zna da nema realne opasnosti, ali to znanje ne menja telesnu reakciju.
Srce ubrzava, disanje se skraćuje, misli postaju glasnije i stvara se osećaj da nešto mora da se kontroliše kako bi se održala stabilnost. Problem nije u tome što ne znaš kako da se smiriš, već u tome što duboko u sebi nemaš iskustvo da je mir dozvoljen i bezbedan.
Anksioznost je vrlo često naučeni oblik preživljavanja.
Nastaje u sredinama gde je ljubav bila uslovljena, gde su emocije morale da se kontrolišu ili gde je nepredvidivost bila svakodnevica. U takvim okolnostima budnost postaje strategija opstanka. Nervni sistem pamti tu strategiju i nastavlja da je koristi čak i kada opasnost više ne postoji.
Zbog toga se razvijaju obrasci koji se spolja doživljavaju kao osobine ličnosti. Perfekcionizam, preterano analiziranje, potreba da se sve predvidi i stalni osećaj odgovornosti zapravo su pokušaji da se proizvede sigurnost. Kontrola postaje zamena za poverenje, a stalna mentalna aktivnost pokušaj da se izbegne osećaj unutrašnje nestabilnosti.
U tom stanju opuštanje može da deluje čak i zastrašujuće.
Tišina pojačava telesne senzacije, usporavanje ostavlja prostor mislima koje se inače drže pod kontrolom i osoba nesvesno ponovo ulazi u stanje napetosti. Nije problem u tome što ne znaš da se smiriš, već u tome što tvoje telo ne veruje da sme.
Zato anksioznost nije neprijatelj koji treba utišati, već informacija.
Ona pokazuje gde nedostaje osećaj oslonca, gde granice nisu stabilne i gde je lična vrednost vezana za performans, prihvatanje ili kontrolu. Kada se taj unutrašnji temelj postepeno izgradi, potreba za stalnom budnošću počinje da slabi.
Pravi mir ne dolazi kao posledica borbe protiv simptoma.
On nastaje kada telo dobije iskustvo da postoji sigurnost koja ne zavisi od spoljašnjih okolnosti. Tada se disanje produbljuje spontano, misli usporavaju bez prisile i osećaj stabilnosti prestaje da bude nešto što mora da se proizvodi naporom.
Anksioznost zato nije dokaz da sa tobom nešto nije u redu. Ona je dokaz da je tvoj sistem dugo pokušavao da te zaštiti na jedini način koji je znao. Onog trenutka kada sigurnost počne da se gradi iznutra, opuštanje prestaje da bude cilj i postaje prirodna posledica.
Autor: Vanja Košutić, klinički psiholog i diplomirani matematičar
