Stajala sam pored kovčega dok su mi ljudi izražavali saučešće:
– Bio je dobar čovek, neka počiva u miru!
Samo sam klimala glavom, nesposobna čak i da se zahvalim.
Risto je umro u snu. Juče ujutru se nije probudio. Dok sam sređivala po kuhinji, nisam ni pomišljala da mu se nešto loše moglo dogoditi. Otkako je otišao u penziju znao je da duže spava, ali oko osam bio bi već budan. Kada sam videla da je devet, u meni se javio nemir. Otišla sam u spavaću sobu, pozvala ga: „Risto! Risto, devet je!“, ali ništa. Kada sam se približila do njega, srce mi je stalo. Beo kao kreč, nepomičan.
Strčala sam da pozovem hitnu pomoć. Došli su odmah, ali su samo konstatovali smrt. Verovatno je već bio mrtav kada sam se probudila, ali ga tada nisam ni pogledala. Posle toga sve se dešavalo kao u snu. Nazvala sam sve za koje sam mislila da treba da budu obavešteni. Najbliži su došli za pola sata. Zakazali smo sahranu, a iz pogrebnog su došli da odnesu telo. Uveče sam ostala sama. Osećala sam se prazno i umorno. Nisam bila u stanju ni da plačem, ni da razmišljam.
Dok sam stajala u kapeli bila sam nema, ali ne samo od bola. Kada je prošao prvi šok, postala sam svesna onoga što se dogodilo. Risto je otišao, a ja ne znam šta me čeka posle sahrane. Koliko god da sam bila nesrećna proteklih godina, znala sam ko sam, s kim sam, šta radim. Sada sam ostala sama i nisam znala odakle ponovo da počnem.
A sve je počelo pre trideset godina na ulazu u ekonomsku školu. Bila sam završne godine, kraj školske godine i svi smo nekako bili opušteniji. Rista sam prvi put srela na ulazu u školsku zgradu. Pitao me je gde se nalazi zbornica. Odgovorila sam mu, ali ga tada nisam dobro zagledala jer je bio dosta stariji od mene. Već sledećeg dana videla sam ga kod školske kapije, ali ovaj put je došao da vidi mene. I tako svakog dana do mature. Zaustavio bi me, porazgovarali bismo, a onda bi me ispratio do autobuske stanice. Rekao mi je da je udovac, da će od septembra njegov sin Pavle pohađati ekonomsku školu, da radi u fabrici stakla… Bio je lep čovek, visok, uspravan, odlučnog hoda. Dok sam trepnula, već sam bila ludo zaljubljena u njega. Razlika u godinama uopšte mi nije smetala. Naprotiv, uživala sam dok sam ga slušala kako priča, a njegovo životno iskustvo i znanje činili su da se osećam sigurno pored njega.
Na jesen je Risto došao kod mojih na selo i zaprosio me. Nije da su moji bili oduševljeni što ću se udati za čoveka koji je bio dvadesetak godina stariji od mene, ali nisu ni pokušali, niti su mogli da me predomisle.
Početak braka bi možda bio idiličan da nije bilo Pavlovih pubertetskih ispada. Nikada me nije prihvatio, a ja sam bila previše mlada da bih znala kako da mu se približim.
Kada sam ostala trudna, našoj sreći nije bilo kraja. Ali kraj je došao za mesec dana, kada sam izgubila bebu. To je bila moja prva i jedina trudnoća. To je bio početak moje životne golgote.
O mom životu nema mnogo toga da se kaže. Sve može da stane u nekoliko rečenica. Ja sam bila glavni krivac u kući: za Pavlovo neučenje, za loš ručak, za sneg zimi i vrućinu leti. Za Rista sam bila najnesposobnija žena na svetu, „nerotkinja“, nesposobna da živi sama bez njega… „Gde bih bila da se on, Risto, nije smilovao da me uzme, takvo jadno seljanče“. Bol u duši nosila sam čak i kada sam se zaposlila u banci i izgledala kao srećna žena, svakog jutra sređena i našminkana.
Naučila sam da živim sa Ristovom grubošću, Pavlovom drskošću i svojom nesigurnošću. Spolja sam bila kulturna žena koja gleda svoja posla. Iznutra sam se polako raspadala. Za trideset godina ništa se nije promenilo. Risto je i dalje bio nadmen, a ja sam gazila svoje dostojanstvo kao da je to bila Božja zapovest.
Sada više ne znam ko sam ja. Ne znam šta želim, ne znam šta treba da radim ako niko nema očekivanja od mene. Preda mnom stoji jedna ogromna neizvesnost. I ja sam uplašena.
Sahranili smo Rista. Bilo me je sramota što nisam mogla da plačem, što sam se ponašala nedostojanstveno za jednu udovicu kojoj je muž tek umro. Oči su mi bile suve, usne ispucale, a ruke mlitave pored tela, bez atoma snage. Podelila sam pšenicu za dušu i razišli smo se.
Mislila sam da neću moći da uđem u stan. Ali bio je ispunjen popodnevnim suncem, svetao i topao. Osetila sam mir čim sam ušla. Bio je to moj dom. Knjiga koju sam počela da čitam prošle nedelje još uvek je stajala na polici u dnevnoj sobi. Uzela sam je u ruke, sela u fotelju, i, iznenadivši samu sebe, počela da čitam. Prvi put me niko nije prekinuo.
Autor: Tatjana Maženkovska
|
|
|
