Jedno od najvažnijih pitanja sa kojim se susreće savremeno društvo ali i škola predstavlja mentalno zdravlje mladih.
“Kao pedagog, svakodnevno imam priliku da posmatram kako se porodične okolnosti, odnosi sa vršnjacima, školski uspeh i očekivanja odraslih, odražavaju na ponašanje i emocionalno stanje mladih. Oni često ne umeju ili ne žele da kažu da imaju problem. Umesto toga, njihova unutrašnja borba pokazuje se kroz promenu ponašanja, povlačenje, pad motivacije, slabiji uspeh, konflikte sa vršnjacima ili nastavnicima, izostajanje sa nastave, razdražljivost ili naglašenu potrebu za pažnjom. Zato je važno da odrasli ne posmatraju samo ponašanje, već pokušaju da razumeju šta se iza njega nalazi”, kaže Suzana Đorđević, profesor pedagogije.
Podaci Svetske zdravstvene organizacije ukazuju na značaj problema da jedan od sedam adolescenata uzrasta od 10 do 19 godina ima neki mentalni poremećaj.
„Veoma je važno da o mentalnom zdravlju mladih govorimo otvoreno, bez stigmatizacije i bez stvaranja osećaja da je traženje pomoći znak slabosti. Anksiozni poremećaji, depresija i poremećaji ponašanja među značajnim su uzrocima narušenog zdravlja i funkcionisanja u adolescenciji. Mnoge teškoće, međutim, ostaju neprepoznate i bez odgovarajuće podrške”, kaže prim.dr Vanja Ilić, načelnica Centra za promociju zdravlja Zavoda za javno zdravlje u Leskovcu.
Kada porodični problemi postaju školski problem?
Porodica je prvo i najvažnije okruženje u kojem dete razvija osećaj sigurnosti. Međutim, kada u porodici postoje konflikti, razvod roditelja, dugotrajne nesuglasice, finansijske teškoće, zanemarivanje ili nedostatak emocionalne podrške dete često posledice donosi sa sobom u školi.
“U praksi se to može videti na različite načine. Jedan učenik postaje povučen i ćutljiv, drugi postaje agresivan i ulazi u konflikte, dok treći počinje da gubi interesovanje za školu. Pad školskog uspeha zato ne mora uvek značiti da učenik nema sposobnosti ili da je lenj. Ponekad je to samo vidljivi deo problema koji se nalazi mnogo dublje. Upravo tu vidim veoma važnu ulogu pedagoga, da ne donosim zaključke pre razgovora sa učenikom i da njegovo ponašanje posmatram u širem kontekstu. Škola je za mlade prostor učenja, ali i prostor u kojem grade sliku o sebi. Ocene, poređenje sa vršnjacima, očekivanje roditelja, strah od neuspeha i potreba da budu prihvaćeni mogu predstaviti veliki pritisak. Ono što je za jednog učenika prolazna neprijatnost, za drugog može predstavljati ozbiljan emocionalni problem. Današnja deca i adolescenti odrastaju u svetu stalne dostupnosti informacija, društvenih mreža i poređenja sa drugima. Mladi imaju utisak da moraju da budu uspešni, lepi, prihvaćeni i „savršeni“. Na društvenim mrežama vide tuđe najbolje trenutke, dok svoje nesigurnosti porede sa idealizovanom slikom života drugih. One mogu biti jedan od faktora, ali se mentalno zdravlje mladih oblikuje kroz čitav niz uticaja u širem društvenom okruženju” kaže pedagog Đorđević.
Ne postoji jedno ponašanje koje samo po sebi znači da mlada osoba ima ozbiljan problem. Međutim, promene koje traju i odstupaju od uobičajenog ponašanja učenika treba shvatiti ozbiljno.
“Posebnu požnju zahtevaju dugotrajno povlačenje, nagla promena ponašanja, izražena razdražljivost, učestali konflikti, pad školskog uspeha, gubitak interesovanja za aktivnosti, česta odsustva i izraženi strahovi. Problem se može izraziti kroz agresiju, ali i kroz tišinu i povlačenje. Zato „mirno dete“ ne znači i automatski dete koje nema problem. Pedagog ne postavlja dijagnoze, ali treba da prepozna promenu, razgovara, pruži podršku, uključi roditelje, stručne službe i druge profesionalce”, smatra naša sagovornica.
Prevencija počinje razgovorom, a najvažnije je stvaranje odnosa poverenja
“Kao pedagog, verujem da iza neprihvatljivog ponašanja postoji potreba, emocija ili problem koji mlada osoba ne ume drugačije da izrazi. To ne znači da neprihvatljivo ponašanje treba opravdavati. Granice moraju postojati ali između opravdavanja ponašanja i razumevanja njegovog uzroka postoji velika razlika. Kada učenika samo kaznimo, možda smo zaustavili određeno ponašanje. Kada pokušamo da razumemo zbog čega se ono pojavilo, otvaramo mogućnost da problem zaista rešimo. Mentalno zdravlje mladih zato ne treba da bude tema o kojoj govorimo tek kada se pojavi veliki problem, već svakodnevno u porodici, školi i među mladima. I nije tema samo za stručne službe, već odgovornost svih, društva”, kaže pedagog Suzana Đorđević.
Za razumevanje položaja adolescenata značajna je studija „Procena stanja mentalnog zdravlja adolescenata i psihosocijalne podrške“, koju je Centar za prava deteta objavio 2024. godine.
„Nalazi ukazuju da adolescenti uglavnom razumeju šta znači mentalno zdravlje i prepoznaju probleme poput anksioznosti, depresivnosti i emocionalnih teškoća. Istovremeno, o mentalnom zdravlju se u školama još uvek nedovoljno govori. Jedan od problema jeste strah mladih da razgovor sa školskim psihologom ili pedagogom možda neće ostati poverljiv, zbog toga se pre obraćaju prijateljima nego odraslima i stručnjacima”, kaže doktorka Vanja Ilić.
U toku 2025 godine u Opštoj bolnici Leskovac je bilo 3240 hospitalizacija u dnevnoj bolnici i na odeljenju psihijatrije jednom ili više puta, pokazuju podaci Centra za promociju zdravlja ZZJZ u Leskovcu.
„Kod dece predškolskog uzrasta evidentirano je 277 oboljenja i stanja, poseta među 9.892 dece. Kod dece školskog uzrasta evidentirano je 386 oboljenja i stanja (poseta) među 18.589 dece. Ovi podaci pokazuju da se oboljenja i druga stanja iz grupe F00–F99 Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja, registruju i u dečjem uzrastu i potvrđuju da mentalno zdravlje treba posmatrati kao važan deo ukupne zdravstvene zaštite dece”, kaže doktorka Ilić.
Deca i mladi koji imaju određene teškoće, ali ne dolaze do zdravstvenih službi, ostaju izvan zdravstvene statistike.Na području Jablaničkog okruga najveći broj registrovanih oboljenja i stanja ima Leskovac.
„Podatak da je tokom 2025. godine u Jablaničkom okrugu registrovano 277 oboljenja i stanja (poseta) kod dece predškolskog uzrasta i 386 kod dece školskog uzrasta treba shvatiti kao poziv na rano delovanje. Mentalno zdravlje se ne formira tek u adolescenciji. Ono se gradi od najranijeg detinjstva, kroz odnose koje dete ostvaruje sa roditeljima, porodicom, vršnjacima i okruženjem u kojem odrasta. Zato promocija mentalnog zdravlja ne počinje u ordinaciji psihijatra. Ona počinje u porodici, vrtiću, školi i lokalnoj zajednici”, smatra Ilićeva.
Kako medicina i psihijatrija posmatraju mentalno zdravlje mladih?
“Adolescencija je period tranzicije iz detinjstva u period odraslosti, u kome pojedinac treba da ispuni niz razvojnih zadataka i nije isto što i pubertet. Pubertet je skup fizičkih i fizioloških promena vezanih za polno sazrevanje i sazrevanje reproduktivnih funkcija, dok je adolescencija širi pojam od puberteta i podrazumeva promene koje se dešavaju u pubertetu, plus period socioemocionalnog i psihološkog sazrevanja koje uslovljava odraslost”, objašnjava dr Milica Miljević, dečji i adolescentni psihijatar, sertifikovani porodični psihoterapeut.
Završetak adolescentnog perioda je više određen psihosocijalnim i kulturološkim faktorima nego fizičkim i hormonskim promenama i teže ga je definisati.
“Koncept predložen od strane psihologa Arneta “mladi odrasli u nastajanju” je razvojni period koji obuhvata godine između adolescencije i potpuno odraslog doba otprilike između 18 do 30 godine, nastao je kako bi opisao fazu u kojoj mladi ljudi još uvek nisu preuzeli sve standardne uloge i odgovornosti odraslih, već grade svoj identitet”, kaže doktorka Miljević.
Adolescentna kriza je prepoznatljiv fenomen, sa kojim se svakodnevno susrećemo u kliničkoj i psihoterapijskoj praksi
Iako se čini kako nam je potpuno jasno o čemu je reč, ne postoji potpuno jasna i precizna definicija adolescentne krize, upravo zbog brojnih i raznovrsnih manifestacija, preplitanja i nejasnih granica.
“Najjednostavnije rečeno adolescentna kriza nastaje u sukobu razvojnih potreba između pojedinca i faktora koji ometaju zadovoljenje tih potreba. Neki vid adolescentne krize sastavni je deo svake adolescencije. Ako se prisetimo Vinikotovog poređenja da je “kriza bolest adolescencije koliko je i biser bolest školjke”, možemo reći da je određeni stepen krize sastavni deo procesa odrastanja i da upravo kroz suočavanje sa krizom, adolescent razvija nove kapacitete i postepeno gradi identitet. Normativnu adolescentnu krizu, treba razlikovati od psihopatološke, adolescent može samostalno i uspešno da je prevaziđe, a psihopatološka forma značajno narušava i kompromituje razvojni proces i simptome prvo primeti okolina, najčešće roditelji, neretko nastavnici i profesori”.
Sa kliničkog aspekta simptomatologija adolescentne krize je nespecifična.
“Često može biti vrlo intenzivna i dramatična: visoka anksioznost, uznemirenost, depresivnost, razdražljivost, autoagresivno ili heteroagresivno ponašanje, suicidalnost, somatizacione smetnje, smetnje sa spavanjem i apetitom, poremećaji ponašanja, uz kriterijum da je funkcionalnost adolescenta značajno narušena”, kaže doktorka Miljević.
Terapijski pristup zavisi od intenziteta i prirode poteškoća.
“Osnovu najčešće predstavlja psihoterapijski rad sa adolescentom, uz psihoedukaciju i uključivanje roditeja, kako bi dobii smernice za pružanje adekvatne podrške. Farmakoterapija se ne uvodi rutinski zbog samo adolescetne krize, već kada postoji jasna indikacija i kada simpotmi zahtevaju lečenje lekovima”.
Samopovređivanje u adolescenciji je jedan od fenomena sa kojim se sve češće susrećemo u kliničkoj praksi u radu sa adolescentima.
“Samopovređivanje je visoko stigmatizovano ponašanje, često se smatra manipulativnim i da mu je cilj traženje pažnje od drugih. Međutim, najčešći motivi nesuicidalnog samopovređivanja kod adolescenata su regulacija smanjenja intenzivnih i neprijatnih emisija, samokažnjavanje, suočavanje sa stresom, beg iz situacije u kojoj se nalaze kako bi okolini pokazali koliko se očajno osećaju. Osim toga nesuicidalno samopovređivanje se čini i paradoksalnim jer mnogi kao razlog samopovređivanja navode “da bi se osećali bolje”. Zbog toga, svakodnevno iskustvo govori u prilog tome da adolescenti koji se samopovređuju često kriju to od svojih roditelja i prijatelja, ali i od lekara i nastavnika u školi. Poveravanje drugima je prvi korak u procesu oporavka i dovodi do primanja podrške samo ako je reakcija okoline pozitivna. Često međutim reakcija okoline bude negativna, osuđujuća, agresivna ili ispunjena nerazumevanjem, što može dodatno da pojača osećanje krivice, stida i nerazumevanja, pa se adolescent još više zatvara u sebe i teže traži pomoć. Zato je važno razumeti šta se krije iza takvog ponašanja, proceniti rizik od suicidalnosti, pružiti adolescentu adekvatnu psihoterapijsku podršku, uz uključivanje i psihoedukaciju roditelja”.
U psihoterapijskom radu sa adolescentom usmereni smo na psihoedukaciju učenja samoregulativnih veština, alternativnih načina rešavanja problema i regulacije emocija.
“Adolescenti su skloni većim promenama raspoloženja i generalno većim ekstremima u raspoloženju u odnosu na mlađe ili starije osobe, u tom periodu postoji tendencija intenzivnijih sukoba sa roditeljima. Kliničari/terapeuti koji rade sa adolescentima treba da budu upoznati sa tipičnim razvojnim procesom adolescenata kako ne bi došlo do ignorisanja ozbiljnih problema i potcenjivanja ozbiljnosti poremećaja. Ukoliko roditelji ignorišu adolescenta koji je mrzovoljan, neraspoložen i razdražljiv mogu da pogoršaju problem. Drugi ekstrem u potencijalnom pravljenju grešaka jeste preterivanje i prenaglašeno reagovanje roditelja i terapeuta pretpostavkom da određeno ponašanje adolescenta signalizira patologiju, a zapravo je razvojno tipično”.
Porodice sa adolescentom koje se jave na pregled i zatraže pomoć psihoterapeuta ili psihijatra često uhvaćene u takozvanu zamku “simptomatskog ciklusa” gde učestvuju u ponavljajućim, neproduktivnim inetrakcijama jedni sa drugima, iako su motivisani željom da pronađu rešenje.
“Zadatak terapeuta je da menjaju obrazac, što znači da menjaju šta rade, a ne da menjaju ko su, odnosno šta su oni. Najčešći obrasci koji se javljaju u simptomatskim porodicama su: izbegavanje konflikta, prezaštićivanje, povlačenje i napuštanje u eskalirajućim okolnostima, umreženi odnosi. Često se dešava da pokušavaju da reše problem tako što ponavljano koriste istu metodu koja je možda bila korisna u prethodnoj razvojnoj fazi. Roditeljima koji reaguju impulsivno kada ih izazove adolescent, savetujem da se podsete da slušanje ne znači nužno i slaganje i da se ne očekuje od njih momentalni odgovor. Autoritativni roditeljski stil se pokazao kao najadekvatniji, naročito u pojačano zahtevnom periodu kao što je adeolscencija gde nasatne problem kada roditelji autonomiju definišu kao odgovornost koju deca treba da preuzmu na sebe, dok adolescenti autonomiju doživljavaju kao slobodu od autoriteta. Autoritativno roditeljstvo podrazumeva da roditelji nisu permisivni, da imaju stanadarde i očekivanja od deteta i da komuniciraju direktno. Postavljaju granice, ali su otvoreni za pregovaranje. Nude smernice kada su pitani, ali izbegavaju da prezaštićuju adolescente od posledica njihovih izbora”, objašnjava doktorka Miljević.
“Rad sa adolescentima za mene znači pre svega kreiranje psihološki sigurnog i bezbednog prostora, u kome mlada osoba može da izrazi svoja razmišljanja i osećanja, da bude saslušana i prihvaćena bez osude i stigme. Roditelji mogu da budu i često jesu najbolji zaštitinici i zastupnici prava svoje dece, a uloga dečjeg psihijatra/psihoterapeuta je da ih u tome podrže, pouče i ohrabre”, zaključuje dr Miljević.
U Leskovcu je posebno značajno formiranje Tima za mentalno zdravlje mladih, kao i uključivanje lokalne zajednice u programe edukacije i promocije mentalnog zdravlja.
„U srednjim školama održavane su radionice i tribine posvećene emocionalnoj pismenosti, nasilju i njegovom uticaju na mentalno zdravlje. Ovakve aktivnosti imaju poseban značaj jer škola nije samo mesto obrazovanja, već i okruženje u kojem mladi odrastaju, ostvaruju odnose sa vršnjacima i provode veliki deo svog vremena. Zbog toga škola predstavlja važno mesto za promociju mentalnog zdravlja, prevenciju nasilja i rano prepoznavanje teškoća”, ocenjuje doktorka Vanja Ilić.
„Posebno ozbiljno treba shvatiti samopovređivanje, govor o smrti, beznađu ili osećaju da život nema smisla. U takvim situacijama ne treba čekati da problem „prođe sam od sebe“, već je potrebno što pre potražiti stručnu pomoć. Najvažnije je da mlada osoba zna da traženje pomoći nije znak slabosti. Cilj našeg delovanja je da probleme prepoznamo ranije, sprečimo ih kada je moguće i obezbedimo pomoć onda kada je potrebna”, smatra Ilićeva.
Zaštita mentalnog zdravlja počinje onda kada dete oseti da nije samo, da ga neko sluša i da pomoć postoji. Naša odgovornost je da ta pomoć bude dostupna, pravovremena i bez stigme, zaključuju naše sagovornice.
“Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Leskovca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“
