Ljudi, u proseku, više gledaju da im se „isplati“ onaj kojeg biraju za do kraja života, nego što im je važno i(li) potrebno da im se taj neko dopada. Kada kažem „isplati“, mislim na sve od toga da se taj „ne žali, ćuti i trpi“, do toga da se kao izbor materijalno „isplati“.
Mnogi se venčavaju jer ne znaju kako da žive i funkcionišu mimo bračne strukture i zajednice. Sve češće i više, ljubav nema ništa s tim. Jednostavno, mnogi mnogo šta neće, ako ne moraju, pa se obavežu kako bi s pravilnošću i u kontinuitetu morali da „hoće„. Iz istog i sličnih razloga, većina je ljudi u radnom odnosu, a ne samozaposlenosti i preduzetništvu.
Decu su dobili i mnogi od onih koji ih nikada nisu hteli – zato što tako treba, lakše je, jednostavnije, sigurnije i „normalnije„. Vrlo je mnogo roditelja od kojih se njihovi sinovi i ćerke (doživotno) oslobađaju, oporavljaju i „leče„.
Što ste kvalitetniji i više toga u jednoj ženi, to je manje verovatno da ćete naći odgovarajućeg partnera i biti „srećni u ljubavi„. Ovo vraća na prvu stavku ove priče, ali znači i mnogo šta drugo i od toga više. Muškarac koji je „mnogo“ ili „sve“ biće poželjan i biran uvek, jer se žene takvih ne boje, ni kada su „ispod“ ili „manje„, dok je sa ženom koja je „mnogo“ ili „sve“ najčešće onaj koji je oduvek poznaje i bio je sa njom i pre nego se popela na najviše visine. Takva, a slobodna… teeeško da će naći nekoga „spram sebe„.
Autor: Marina Drobnjaković, diplomirana psihološkinja, psihoterapijska savetnica
