„Nesrećan čovek ne može biti pesnik“

Ne smeju da nas ubiju prejake reči

Koliko mnogo načina postoji da čovek povredi drugo ljudsko biće, bolje je i ne pomišljati na to.Ali ako u obzir uzmemo najčešće, možda čak i najuobijitije oružje –reči, onda znamo da nas tako lako i tako mnogo povređuju.Ko? Mnogi, čak nama najbliži, ali i oni manje važni. Ipak, od nas zavisi da li ćemo dopustiti da ova naizgled bezazlena, nevidljiva ali otrovna strela-reč, dopre do našeg bića i ostvari cilj.

„Nesrećan čovek ne može biti pesnik“

Ove stihove, svojevremeno je napisao genijalni mladi srpski pesnik Branko Miljković, čovek čiji se život ugasio davne 1961. u 27 godini.Voleo je jednu ženu i iako je najveći broj pesama napisao pre nego što je nju sreo, po njegovim rečima, tek sa njom je postao pesnik.

Bio je omiljeni, kultni pesnik moje generacije, čak do te mere, da smo daleko bilo, pomišljali, kako je eto bolje umreti mlad, rešiti se ovog sveta,čak na način kako je on to navodno uradio.Kažem navodno, jer i dan danas postoji sumnja u istinitost uzroka njegove smrti. Zvanično, on je izvršio samubistvo vešanjem u Zagrebu, gde je tada šezdesetih godina boravio, dok su mnogi, među kojima je bila i njegova majka, izražavali sumnju da je ustvari bio ubijen.Njega nema već dugo, ostala je njegova izvanredna poezija,ali i naše sećanje na fatalan uticaj njegovih stihova na naše živote.Bila su to vremena i generacije, kojima su umetnost i nauka bili iznad svega.

“Ubi me prejaka reč”

Miljkovićevi stihovi, poput “Ubi me prejaka reč”, koji uzgred stoje uklesani na njegovom grobu, delovali su na nas opčinjujuće.Već u prvim brucoškim danima u Beogradu, ja i moja najbolja drugarica, student arheologije, pokušale smo da saznamo gde je naš omiljeni pesnik sahranjen.Kako smo otkrile da je on na Novom groblju, naravno da smo se uputile tamo, ne znajući šta nas čeka.Dobrih sat i više vremena lutale smo ogromnim prostranstvom Novog groblja, pitajući usput svakog živog koga smo videle i srele, gde je Brankov grob.Na kraju smo ipak uspele i došle do mesta njegovog počivališta, na kome je zaista bila ploča od crnog mermera sa ispisnim njegovim stihom “Ubi me prejaka reč”.

Pesnikova ljubav,profesorka na FPN

Kasnije, gle čuda, na mom fakultetu saznajem priču, koja je “kružila” među studentima, da je jedna profesorka, ta velika ljubav Branka Miljkovića, zbog koje je on navodno, oduzeo sebi život. Bilo je to fascinantno saznanje da je nama pred očima “Ona”. Bila je to jedna divna, prelepa dama, izvanredna profesorka.Uzgred ja ću je pamtiti zauvek po rečima koje mi je uputila nakon što sam kod nje položila ispit:”Ovoliko znanja, a ovako malo želje da se ono pokaže”.Opisala me se u samo jednoj rečenici.

Pobediti osećanje nesreće

Daleko od tog vremena, od “zaluđenosti” pesnicima i njihovom poezijom, tako i Miljkovićevom, ipak ostalo je dovoljno “tragova” koji odzvanjaju kao neumitna istina. I upravo stihovi koje sam izvukla iz celog njegovog opusa mogu da se pripišu bilo čijem životu, u nekom trenutku, nazovimo to ponora. “Nesrećan čovek ne može biti pesnik”, stih koji zaista govori o stanju duše čovekove, kratko i jasno je opisuje i definiše da se ne može gotovo ništa ako vas prevlada takvo osećanje. Da ste nemoćni, nevoljni i nemate želje.Ne samo, kao u Miljkovićevom slučaju da on ne može da bude pesnik jer je nesrećan, čak ne može ni da živi, nego je to stanje koje blokira bilo koju osobu u bilo čemu, poslu, komunikaciji emocinalnoj, socijalnoj.To stanje uzrokovano mnogo čime, u njegovom slučaju nesrećnom ljubavi, a kod mnogih od nas sa hiljadu drugih razloga.

Ali ipak, život je čudo, sve dok je u našim rukama.I sve je moguće, dok čovek diše i miluje ga sunce. I nema tog razloga dovoljno velikog da nas “ubije prejaka reč”.Ničija reč, za nas ne treba da bude prejaka ni presudna da nam “sudi” i dovodi nas u stanje očaja i bezizlaza.Ni jedno ljudsko biće, ma ko to bio, ne treba da nas dovodi do očaja i beznađa i nikome ko pokuša da nam to čini ne treba da pridajemo važnost u tom slučaju.Naprotiv, odbacimo takve osobe iz svog života.

Možda se ovim opraštam od zaluđenosti iz mladosti.Mislim da sam to i učinila već davno.Iako nam svima dođu trenuci pada i očaja, nikada ne smemo da uradimo ono što je učinio veliki pesnik Branko Miljković, ali i mnogi znani i neznani ljudi tu oko nas.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top