U društvu koje visoko vrednuje nezavisnost, samostalnost i samopouzdanje, često zaboravljamo na jednu jednostavnu ljudsku potrebu, potrebu da pitamo. Da tražimo pomoć. Da priznamo da nešto ne znamo.
Umesto toga, formirani smo da verujemo da „pravi“ odrasli, jaki ljudi, sami rešavaju svoje probleme. Odrastamo u okruženju u kojem je pitanje znak slabosti, a priznanje neznanja rizičan korak. U tom ambijentu, pitanje gubi svoju osnovnu funkciju, da nas poveže sa znanjem, ljudima i resursima. Postaje znak sramote.
Psihološki gledano, sram da pitamo često ima korene u ranom iskustvu, kada smo kao deca bili prekidani, ismevani ili ignorisani zbog svojih pitanja
Naučili smo da ćutimo da ne bismo bili „glupi„, „dosadni“ ili „naporni„. Taj obrazac često preživi do odraslog doba, i nastavlja da sabotira našu sposobnost da se razvijamo, da budemo radoznali i, najvažnije, da se povežemo.
Perfekcionizam dodatno komplikuje stvar
Ako verujemo da moramo uvek biti sigurni, kompetentni i “na nivou zadatka”, onda nema mesta za pitanje. Jer pitanje je priznanje da postoji praznina, nedoumica, slabost. A perfekcionizam takve stvari ne toleriše. Zato se mnogi povlače u tišinu, pokušavajući da nađu sve odgovore sami, često na štetu svog mentalnog zdravlja.
Ali postavljanje pitanja nije znak slabosti
Naprotiv, to je znak zdravog ega. Znak da sebi dopuštamo da ne znamo sve, da nismo svemoćni, da nam je ponekad potrebna perspektiva drugog. Zrelost ne podrazumeva da znamo sve, već da znamo gde da pitamo kada ne znamo.
I dok god verujemo da je pitanje sramotno, propuštamo prilike za rast, kontakt i razumevanje. Zato sledeći put kada ti nešto nije jasno, kada te nešto zbunjuje, kada osećaš da ne možeš sam/a, pitaj. Bilo da je to stručno pitanje, emotivna dilema ili jednostavno: “Možeš li mi pomoći da ovo sagledam iz drugog ugla?”
Zanimljivo je da istraživanja pokazuju da ljudi koji postavljaju pitanja ne samo da se brže razvijaju, već ih drugi doživljavaju kao otvorenije, pristupačnije i, paradoksalno, kompetentnije.
Spremnost da pitaš signalizira da nisi zatvoren u svojoj glavi i egu, već da si usmeren/a na kontakt, učenje i razvoj. Takođe, ne zaboravi da je postavljanje pitanja često čin poverenja. Kada pitaš nekoga, ti mu prenosiš implicitnu poruku: „Verujem ti dovoljno da podelim svoju nesigurnost.“ To stvara prostor za autentične odnose i u privatnom i u profesionalnom životu.
Na kraju, možda bismo svi bolje živeli kada bismo umesto „Zar to ne znaš?“ češće pitali „Kako ti mogu pomoći da razumeš?“ Jer svet u kojem se ljudi ne boje da pitaju, svet je u kojem se ljudi usude i da rastu.
Autor: Vanja Košutić, doktor matematike i klinčki psiholog
