Takozvana sedma sila, nikada ni u jednom političkom sistemu, a ni državi, nije imala do kraja i apsolutnu slobodu.Uvek je bilo i biće raznih (javnih i tajnih) organičavajućih faktora te famozne reči i stvarnosti. Ipak u nekim normalnim uslovima, takozvana sedma sila, može da kreira javno mnjenje u onom pravom izvornom smislu, vodeći ga ka dokazanim vrednostima. Međutim, u uslovima kada nema pravila ili kada važe neobjašnjiva pravila– da pravila nema, čak i da se desi uticaj na javno mnjenje, on je diskutabilan, jer se ne zna u kom smeru može da vodi da li senzacionalističkom, prepunim stupcima klikbejt naslova ( iza naslova prazna ili pogrešna priča) ili recimo direktnoj propagandi.
Sve ovo na lokalnom nivou
Tek na lokalnom nivou, vidi se sva ogoljenost svetske i nacionalne medijske scene. Jer su ovde na delu minijature, improvizacije i igranje novinarskih igrica dovedene do nekog maksimuma. Mogu samo da se ogoljuju sve više i da čak i od lokalnog novinarstva, nema ni N. Obaveštavanje ili izveštavanje jedan je (veći) deo lokalnog novinarskog oblika stvaranja. Ima mesta i za kreativno, ono se ponegde i nazire, ali iako napravljeno uz uložen veliki trud medijskih radnika, nema nikakvu satisfakciju. I tu se negde i ruši ta kula od karata. Analitika je pojam za mnoge, doduše ima pokušaja kod onih medija čiji novinari postavljaju hrabra pitanja, da ne kažem nezgodna, (da bi plasirali materijal u obliku video zapisa) ali i prezentovanjem ličnog stava– komentara, osvrta. Ko razume, razumeo je.
Medijski radnici i oni drugi novinari
Ovi prvi jesu i moraju da budu kulturni i fini i da im se glas ne čuje baš previše ili uopšte. Jer su najamnici i ma koliko imali talenta, znanja, bili vredni imali želje da se izraze na najvišem mogućem nivou, oni su sistematski uklapani u kalupe iz kojih nikada neće izaći. Ovi drugi novinari, bolje reći vlasnici medija, za razliku od prvih imaju delimičnu mogućnost ostvarivanja slobode i direktnog uticaja na javno mnjenje ili pojedince, javne ličnosti naravno. Zašto delimičnu? Zato što i oni uvek imaju svest o granici koja se zove: „seti se ko te finansira“. Naravno, ne mora da znači da je to nekima upozorenje ili ograničavajući faktor. Postoje, novinari, vlasnici medija koji hrabro koračaju ka osnovnoj misiji slobodnog medija, tj.uticaju na formiranje javnog mnjenja, ali stiče se utisak da to rade nedosledno. Nešto ih osporava, nešto ih menja, tako imamo vidljive promene njihovih javnih stavova kroz tekstove.To deluje zbunjujuće i taman kada ste pomislili jedno, usledi vam drugi stav. Ali život je borba, naravno i novinarske se bitke biju– tastaturom.
Da nije medija, sve bi bilo čaršijsko prepričavanje
Čak i lokalni, mediji su preka potreba, kao voda, vazduh i hleb.To što se izgubilo dostojanstvo, jer svaki rad treba da bude adekvatno plaćen da bi čovek bio čovek, pretvara ovog, odnosno novinara u figuricu koja može da se pomera prema nahođenju ili da je vetar odnese u bilo kom pravcu, ali to je tek bolna, druga tema. Ne zaboravimo, objektivno i pravovremeno infomisanje je neophodno jednom zdravom društvu.Takođe, novinari koji imaju dovoljno znanja i kompetencije treba da iznose svoja saznanja i stavove bez ustezanja i da se na to ne gleda kao na neprijateljski čin.
