Priče se moraju pričati od početka, to svi znamo, ali mnogi među nama ne obraćaju pažnju na to da priča, kao takva, nije zaseban entitet. Kao ni čovek, ni priča nije ostrvo. Oslanja se na neku prethodnu priču i čini most ka nekoj budućoj. Autor Bajki za veliku i malu decu nam na to skreće pažnju: „Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji“, veli on u bajci „Ples srca“, za koju nije ni preterano ni netačno reći da je svojevrsna kosmogonija
Piše: Vladimir D. Janković
Jednom u jednoj zemlji koja je često menjala ime, a nije menjala sebe, u vreme kad se dugotrajna jedna nevolja bila stišala, a u predvečerje novih nevolja, u samom srcu prestonog grada te zemlje navikle na neprilike, a ipak neotporne na njih, sišao sam u tajanstveni podrum, nalik mestima gde su nekada mađioničari održavali svoje predstave, i tamo susreo čoveka koji je izgledao kao direktor neke firme, kao poslovni čovek, a opet i kao šmeker, prilično pametan, ne neka kuvana noga kakvi direktori umeju da budu, a koji je tamo, u toj maloj, ali tako misterioznoj sali da se činilo kao da je veoma prostrana, predstavljao svoj, tad aktuelni roman, bajkovitog naslova „Crtež Biber Janoša“.
Ja ne umem da pišem bajke tako dobro kao Branimir Perić, ne umem verovatno uopšte ni da ih pišem, ali sam zato uživao u njegovom bajkotvornom zborniku pod naslovom Bajke za veliku i malu decu, koju sam, zahvaljujući autorovom poverenju i dobroj volji, imao prilike da pročitam u rukopisu. To jest, malo i lažem, no u bajkama se malo mora i lagati: pročitao sam je već prelomljenu i spremnu za štampu, ali mi se ta mogućnost, ipak, ukazala kao privilegovanom čitaocu, jednom od prvih.
Branimir Perić je pisac koji je uzjahao veliki talas, moglo bi se reći da je surfer, ali ja bih, iz čisto literarnog ugla, rekao da to što on radi i što danas jeste pre može biti opisano kao sinteza čoveka koji surfuje, okeana koji se talasima nameće kopnu i neke ajkule koja, ispod valova, ševrda, njuška i preti surferu. Taj talas ovaploćen je pravom kreativno-izdavačkom invazijom Kruševljanina Perića, čiju sam pisačku bujicu već jednom opisao kao stvaralački cunami. U vrlo kratkom vremenskom rasponu, objavio je tri zbirke pesama – Nestanak struje, Duga i Jabukadanija – i vanserijsku knjigu pripovedaka Dah u ogledalu.
Ali to nije bio kraj jedne bajke. Nego tek početak Bajki. Ovih, o kojima ovde pišem. Namenjenih deci, sad velikoj ili maloj – postoji li, ruku na srce, bitna razlika.
Ako se „sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im umesto hrane daruje porod“, kako Perić veli u bajci „Duh i delo“, moglo bi se reći da se sa samim Perićem sudbina blagonaklono poigrala, ostavivši ga u stanju relativnog blagostanja, a darujući mu fabulozan slovni porod. Sve je to kao u snu, uveren sam i znam, jer znam da je to stvarno kao u snu kad ti izađe nova knjiga, kad odeš kod štampara i drhturiš dok presa reže prvi primerak. Mogu da zamislim kako je kad toliko toga odjednom izbaciš iz sebe, pa tolike knjige lansiraš za nekoliko meseci, takoreći, i kako drhturiš, i kako se srećan, i kako se izgubiš, i kako si i euforičan i setan, i veseo i zbunjen, i u iščekivanju nečega, nečega nejasnog, nečeg što će doneti vreme koje dolazi, kada tebi neznane ruke budu te knjige držale i tebi neznane oči ih čitale.
Baš tako autor Bajki za veliku i malu decu i piše: „Priču sam ovu snio, a kako je snio, verno je iz sna prelio, pićem istine zalio i vama na korist doneo.“
Perić je svetski pisac, i individualno i kolektivno. Objasniću ovu čudnovatu rečenicu. Kolektivno je svetski pisac jer svoje bajke, koje su gdegde vrlo obimne pripovetke pa i pravi kratki romani, ume da utemelji i na motivima predanja starosedelaca dalekih zemaljskih predela, Okeanije, recimo („Ples srca“), ili Latinske Amerike („Darivanje“ i „Vala, najbrži trkač“). Individualno je svetski pisac, ili baš svetski bajkopisac zato što su njegove priče veće, prostranije i dublje nego što će biti upamćene; u njima ima mnogo toga što će nastupajući bajkoljubivi naraštaji skraćivati i nekako smeštati u slikovnice i prigodne, količinski podešene tekstiće za lektiru i udžbenike iz srpskog za više razrede osnovne ili niže razredne srednje. Ne znam da li ste čitali originalne bajke Hansa Kristijana Andersena u prevodu Stanislava Vinavera. Kad to čitate, to što je Andersen i kako je Andersen pisao, gotovo se preplašite, jer tu ima hiljadu nekih detalja kojih u skraćenim, prigodnim verzijama, vama od detinjstva poznatim – nema.
Slično kao kod Hansa Kristijana biva i kod našeg bajkotvorca Perića.
Priče se moraju pričati od početka, to svi znamo, ali mnogi među nama ne obraćaju pažnju na to da priča, kao takva, nije zaseban entitet. Kao ni čovek, ni priča nije ostrvo. Oslanja se na neku prethodnu priču i čini most ka nekoj budućoj priči. Autor Bajki za veliku i malu decu nam na to skreće pažnju: „Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji“, veli on u bajci „Ples srca“, za koju nije ni preterano ni netačno reći da je svojevrsna kosmogonija.
Završna bajka u ovoj zbirci, njen epilog, njena coda, nosi naslov „Srodne duše“ i predstavlja, uistinu, svojevrsno određenje, definiciju Perićevog književnog manira i svetonazora. Tradicionalno i klasično on s modernim i ovovremenskim spaja gotovo neprimetnim šavovima. Imamo utisak da čitamo nekog stranog, dalekog pisca, a on nam piše na srpskom, i tu je, možemo se rukovati s njim.
Bajke za veliku i malu decu (izdavači Suza Dream i Književni klub 21) preporučujem čitaocima od srca, ali i od mozga, jer biti pametan, pored ostalog, znači ne propustiti dragocene knjige koje objavljuju naši savremenici, knjige koje napiše i obnaroduje čovek koji je ovde, s nama, a čije će delo nadživeti i njega i nas.
