Aleksandar Bračer je preduzetnik iza koga stoje godine rada, usavršavanja, a pre svega činjenica da je on nastavio porodičnu tradiciju i u tome postigao da bude maestralan. Napravio je najskuplje cipele i oduševio Pariz. Skroman i vredan, sagovornik Bazara, pravi je primer da je za ostvarenje ciljeva potrebno da volite svoj posao svakog dana, a da je čovek uspešan najpre i najviše kada ima podršku i zagrljaj porodice.
Aleksandrov put do savršenstva u izradi cipela bio je pun izazova, ali i strasti prema ovom zanatu. Kroz godine rada, učenja i usavršavanja, Aleksandar je razvio jedinstveni stil i pristup, spajajući tradicionalne tehnike sa modernim dizajnom. Danas je prepoznat kao jedan od najboljih obućara u regionu, a njegova strast za stvaranjem cipela postala je ne samo zanat, već prava umetnost.
U šestom razredu krenuli ste na izučavanje obućarskog zanata. Impresivno je da ste već u ranom detinjstvu pokazivali talenat. Kako vas je ovo kasnije oblikovalo i koliko smatrate da je za mlade ljude važno rano prepoznavanje talenta?
Moram priznati da se nije radilo toliko o talentu, koliko o činjenici da sam želeo tada motor, iako mi je u tom trenutku trebalo još dve godine da uopšte mogu da polažem za isti. Posle skoro godinu dana ubeđivanja roditelja, pristali su da mi dozvole da kupim, pod uslovom da počnem da učim kod tate zanat popravke cipela. Od malih nogu su nas roditelji učili radnim navikama, iako tada to nisam baš najbolje razumeo. Danas sam siguran da je talenat važan, ali je daleko važnije biti posvećen, istrajan i vredan, jer bez mnogo odricanja, truda i rada ne može ništa da se stvori. Od popravke cipela u tatinoj radnji do učenja modelovanja i izrade cipela jednom srednjoškolcu, trebalo je mnogo rada, razočarenja i učenja na greškama dok nisu počeli da se pojavljuju prvi pozitivni rezultati. Danas živimo u vremenu kada većina želi sve instant, a to je moguće samo u filmovima. Mladi treba da nauče da se žrtvuju danas i da posvećeno rade, dok ne dođu do cilja, ali je malo onih koji žele da izađu iz zone komfora iz razloga što u realnom životu iako se odričete, žrtvujete i mnogo radite niko ne garantuje da ćete uspeti. Zato je bitno biti posvećen i raditi ono sto vas inspiriše da biste preživeli sve turbulencije koje vas čekaju.
Ljubav prema cipelama u vašoj priči vezana je i za prodičnu tradiciju, možete li da kažete čitaocima Bazara nešto više o tome?
Moj tata je odrastao u Malom Staparu kraj Sivca, u paorskoj porodici. Moj deda je bio paor. U tom vreme se teško živelo, ali je to uticalo da se nauči šta znači biti skroman. I sa puno odricanja da se štedi, da bi se nešto steklo i ostavilo sledećoj generaciji. Kad je tata završio osnovnu školu insistirao je da ode na obućarski zanat. Bio je šegrt kod majstora Z. Bosnica u Sivcu. Sa šesnaest godina je otvorio svoju prvu radionicu u Kljajicevu, a vremenom je došao za Sombor gde i danas radi u svojoj radionici. U međuvremenu moji roditelji kreću da trguju obućom, pa smo u jednom trentuku imali nekoliko prodavnica. U tom periodu stasavamo brat i ja, a oni nas usmeravaju na proizvodnju.
Sa bratom ste osnovali Bratscher Custom Shoes. Kako su izgledali ti počeci, da li je bilo straha, bojazni od neuspeha?
Pre desetak godina , kako bi popunili obim proizvodnje radili smo uslužno za neke druge brendove i iz toga se javila ideja da sami počnemo da štampamo dezene na koži. Brat se posvetio tom problemu i uspešno rešio kako da se kvalitetno štampa na prirodnoj koži, jer su sve naše cipele izrađene samo od prirodne kože. Ja sam se2016. godine odselio za Novi Sad a bratu prepustio da vodi ceo brend. U početku je bilo teško i njemu i meni, jer sam se nalazio u novoj sredini gde sam malo koga znao, ali se na kraju ispostavilo da je moj dolazak za Novi Sad bio dobra odluka za sve, jer smo cipele proizvedene u Somboru prodavali kod mene u lokalu. Mada se sećam neizvesnosti i straha kad sam tražio lokal gde bih otvorio prvi atelje za izradu cipela i prodaju . Nimalo zavidna situacija, ali sad kad pogledam unazad, vidim da je Bog to sve vodio da bude dobro.
Koji trenutak u svom životu i radu pamtite kao inspirativan, motivišući?
U početku je to bila vožnja motorom, danas je to moja divna supruga koja mi je velika podrška i naš sinčić.
Šta je po vašem mišljenju merilo uspeha, kako vi uspeh doživljavate?
Uspeh je relativna stvar. Za mene je trenutno uspeh sto sam napravio Alesari cipelu, ali mislim da je uspeh nešto ka čemu se teži celog života. Ne znam da li se uspeh ikad potpuno dostiže. Gledam svoj trenutni život kao uspeh jer pored toga imam divnu porodicu, zdravlje, državu u kojoj nema rata. Uzmite mi samo nesto od ovog navedenog i moj pogled ka uspehu bi bio potpuno drugačiji. Najmudriji covek u istoriji, kralj Solomun kaze da je dobro čoveku da poštuje Boga i da uživa u plodovima svog rada, a sve ostalo na ovom svetu je prolazno.
Koliko je vremena potrebno za izradu jednog prelepog para cipela koje su rađene za Anu iz Frozen animiranog filma i koncert 100 godišnjice Volta Diznija?
Bila nam je ukazana velika čast da dizajniramo kostime i cipele za Dizni koncert. Što se tiče cipela za Anu trebalo je oko dve nedelje od skice do završenog modela. Samo za kristale je trebalo oko 8 sati da se svi zalepe. Čizme za Pokahontas su bile mnogo zahtevnije. I dizajnom mi se mnogo više sviđaju. Te čizme sam radio uz veliku inspiraciju Diznijevog lika Pokahontas, jer mi je bila među omiljenim crtanim filmovima u doba ranog detinjstva. Inače, one su bile prodate pre nego što sam ih uopšte završio, a mušterija je čekala da se završe tri Dizni koncerta da bi ih dobila, jedinstvene su u celom svetu.
S obzirom da radite cipele po narudžbini i da je sve vrhunskog kvaliteta. Koliko je važno razumeti klijenta, a uz to dodati i sopstveni pečat jednoj izradi tako luksuznih cipela?
Veoma je važno dogovoriti sve detalje sa klijentom, jer svaka dalja korekcija iziskuje izradu novog para. Kada dogovorimo sve detalje, prvo spremam cipelu za probu, zatim ako je sve odgovorajuće, završavam par i klijent dolazi po svoju porudžbinu. Prosečno se čeka oko mesec dana na izradu. Naravno, kada je sezona matura, apsoleventskih večeri i svadbi. poželjno je doći bar dva do tri meseca ranije.
Gde se nalazi vaša radnja u kojoj ljubitelji cipela mogu da pogledaju vaše modele, probaju, kupe?
Naša radnja se nalazi na adresi Braće Ribnikar 25b, Novi Sad. Velika želja nam je da uskoro sredimo i prostor u Beogradu, jer imamo mnogo divnih mušterija iz tog kraja.
Na vašem Instagram profilu mogu da se vide neki od najlepših modela cipela, torbi, haljina. Da li i koji par cipela je vaš omiljeni, možda ne najpoznatiji, ali imate li par cipela koji posebno volite?
Moj prvi originalni dizajn jeste zenska visoka stikla sa delovima koji predstavljaju krila. Mi njih zovemo angel heels, i one cak imaju svoj posebnu oznaku (hashtag) na instagramu. Veoma su atraktivne jer se uklapaju uz haljine ali i džins, pa je to model koji se dobro prodaje cak i nakon pet godina od prvog dizajna. Retko ga imam na lageru, pa mušterije poručuju svoj po meri.
Na Nedelji mode oduševili ste Parižane zlatnim cipelama od 17.000 evra. Kakve ste komentare i komplimente na svoj rad dobili?
Iskreno, izložba je bila veoma stresna jer je svaki par bio veoma kompleksan za izradu, a vremena je bilo malo. Ali kada sam video izložene modele, oduševljenje i uzdahe gostiju, znao sam da smo napravili cipelu za koju sam i očekivao takve reakcije. Verujem da ćemo prave emocije doživeti tek kada čitav svet bude pričao o jednom obućaru iz Srbije koji je napravio čudo od cipela.
Rekli ste jednom prilikom da ste „žrtvovali sve zbog tih cipela“ da li možete to da ispričate čitaocima Bazara i ovom prilikom da nam opišete kolika je kompleksnost tog izloženog modela sa nedelje mode, šta je sve ušlo u njegovu izradu?
Na svu sreću nisam znao da razvoj novog proizvoda iziskuje toliko novca, vremena i nervnih ćelija. Trebalo je četiri godine da dođem do prvog kompletnog para cipela. Štikla i branzol su ručno izrađeni od karbonskih vlakana, a za jedan par štikli je potrebno dva dana da se formiraju u kalupu, zatim se šalju na farbanje za šta treba još nekoliko dana da budu spremne za ugradnju u cipele. Koliko znamo, mi smo prvi u svetu koji su to uradili. Cvetovi su od Zsolnay porcelana, ručno izrađeni i oslikani u Mađarskoj. Đonovi su kožni, presvučeni 24k zlatnim listićima, sam logo i kopča su takođe u pozlati. Ovo je rađeno baš za dame koje žele da hodaju po zlatu.
Otac ste i suprug, pored toga što ste profesionalac u svom poslu. Šta poželite sebi pri početku novog dana, a šta po završetku jednog dana, kada svet utihne i smiri se?
Svako jutro se zahvalim Bogu na novom danu, zamolim ga da mi podari mudrosti i da taj dan bude na blagoslov mojim zaposlenima, klijentima i, naravno, meni i mojoj porodici. Teško je danas naći balans, pa u jutarnjim satima gledam da to malo vremena što provedem sa sinom bude kvalitetno, jer uveče, kada se vratim, on već spava. Siguran sam da bih u svemu uspeo mnogo teže da nemam suprugu koja me razume i podržava, jer često dolazim kući i posle ponoći, jer ne stižem da uradim sve što treba u toku dana. Ali i kad zaključam vrata firme tako kasno, nije mi teško, jer imam ciljeve za koje se žrtvujem danas da bih sutra uživao u životu, a to sutra će svima nama brzo doći.
Piše: Jovana Milovanović
Izvor: Bazar
(Foto: Miloš Vojnović, Stevan Pešić)
(Haljine: Alexander Bratscher)
