Autor: Vladimir D. Janković
„Lajka je uginula četiri do sedam sati posle lansiranja, usled pregrejavanja i stresa, usled vreline hladnog rata, i ostala leš koji je kružio oko Zemlje punih pet meseci pre nego će se raspasti u njenoj amosferi, i to posle dve hiljade petsto sedamdeset krugova lepih kao omča na gubilištu, elegantnih kao babuškini pokreti. Lajka, prva zvezda međuzvezdanog umetničkog klizanja, usmrćena u slavu ruske nacije.“
Imala je tri godine. Dobro, to kod pasa nije vreme za polazak u vrtić; ne, ona je već bila šiparica. Ako se prva godina psećeg života računa kao jednaka našoj, a svaka naredna kao sedam ljudskih, Lajka je bila devojčurak od petnaest leta.
Našli su je na ulici. Nije imala gospodara. Kad čovek nema gospodara, ili bar misli da nema gospodara, nazivaju ga slobodnim. Kad pas nema gospodara, nazivaju ga skitnicom.
Lajka je bila šiparica-skitnica.
Gospodara ili gospodaricu neće imati nikad, ali će zato u jednom trenutku dobiti trenera, odnosno trenerku. Bila je to ruska naučnica Alilija Kotovska, biolog (biološkinja) po struci. Ona je Lajku uvežbavala za veliki poduhvat, za korak koji će biti preveliki za jednog psa, a – kako se čini – nedovoljno veliki za čovečanstvo.
Kako je tamo gore
Trećeg novembra 1957. godine tadašnji Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika lansirao je u svemirska bespuća satelit u kojem je bila ova kuja. Lajka je bila unapred oplakano zamorče, čija je uloga bila da ispita kako je „tamo gore“, odnosno kako živ organizam reaguje na kosmički ambijent, pa da se kasnije, ako rezultati zamaranja zamorčeta budu ohrabrujući, u vasionsko crnilo šalju i dvonošci.
I tako je Lajka obletala i obletala oko Zemlje, postavši, kako je to rekla već pominjana Kotovska, „prvi svetski astronaut koji je žrtvovan da bi potonje misije u svemiru bile uspešne“.
Ko kaže da naučnici, a naročito oni među njima koji su angažovani na projektima od vrhunskog nacionalnog, pa i globalnog značaja nemaju baš najistančaniji smisao za pitanja savesti i etike? Alilija Kotovska je, prisećajući se završne faze trenažnog procesa, kad je od Lajke uličarke napravila Lajku ultra-sportistkinju, ostavila potresan iskaz:
„Svi smo mi bili svesni da će ona tokom tog leta uginuti. U to vreme, početkom šezdesetih, nije ni bilo izgleda da je nekako vratimo živu i zdravu. I tako sam otišla da je vidim. Zamolila sam je da nam oprosti. Mazila sam je, poslednji put, i plakala.“
Proletos sam preveo roman, ili zbirku priča, ili knjigu meta-eseja Ili da se spasu svi, ili niko (Tous doivent être sauvés ou aucun) belgijske književnice i filozofa Veronik Bergen. Srpski prevod uskoro će ugledati svetlost dana u izdanju Geopoetike. Junakinje i junaci ove knjige, a ujedno i naratori, upravo su psi. Jedna od priča ili poglavlja, Lajka i nekrolog iz svemira, upućuje nas ne samo na Lajkinu, već i na žrtve drugih životinja koje su svoje živote dale za ostvarenje smešnog hegemonističkog ili patetičnog samospasilačkog ideala ljudskog roda, da pronađe neko mesto u kosmosu gde će, eventualno, moći da zbriše kad uništi ovu planetu:
„Ona traži pisca koji bi opisao hvatanje pasa lutalica po moskovskim ulicama, koji bi iskazao saosećanje prema ženkama koje ne moraju da podignu nogu da bi se pomokrile, koji bi objasnio koliko je važna veličina kad vas naguraju u liliputansku kutijicu u kapsuli i onda vas tamo kaiševima vežu. Traži pesnika koji će rimama ovekovečiti pripreme pred poletanje, laboratorije-mučionice, stres od kojeg ti dođe da izludiš, unezverenost životinja zatočenih u svemirskim odelima, zarobljenih u tamnici ljudskog bezumlja, pa aklimatizaciju u simulatorima, implantaciju elektroda, hranljivi gel, poremećaje srčanog ritma, disajnih funkcija, promenu krvnog pritiska. Od mene traži da napišem nekrolog za pse iz svemira, kao nitroglicerinom pumpa me stravom koja je prožimala zamorčad prilikom lansiranja rakete, priča mi o stradalima na podorbitalnim i orbitalnim letovima, o Lizi i Deziku koji su se upokojili na letu septembra devetsto pedeset prve, o padu pritiska u kabini tokom letova u maju ’57. i februaru ’58, o raspadu letelice Sputnjik VI, zbogom Muška, zbogom Pčelka, o eksploziji prilikom poletanja, zbogom Bars, zbogom Lisička, pa o tome kako se u decembru ’60. zapalila kapsula…“, piše Veronik Bergen.
Vrelina hladnog rata
Mnoge pojedinosti koje je belgijska autorka oplemenila u svom šokantnom, živopisnom i, na mahove, fascinantnom štivu (ne kažem to kao prevodilac nego kao čitalac njenog dela) uistinu su naučno potvrđene, odnosno srećemo ih i u rečima nekadašnje tovariške Kotovske:
„Praveći odabir, tražili smo isključivo ženke. Evo i zbog čega: one ne moraju da podižu nogu prilikom mokrenja. Što znači da zauzimaju manje prostora. Osim toga, birali smo lutalice, jer psi lutalice bolje se snalaze u teškim uslovima i nisu razmaženi. Postojao je još jedan uslov: pas je morao da bude fotogeničan.“
Psa, koji je, uzgred, morao da bude ovenčan i zvučnim imenom (tako, na primer, ime moskovske uličarke Lajke potiče od imenice „lavež“, odnosno glagola „lajati“), prvo je valjalo koliko-toliko navići na monstruozno skučene uslove u kapsuli, čija dužina pod pritiskom nije iznosila više od teskobnih osamdeset centimetara. I, šta je radila Kotovska? Svaki dan je pse-kandidate prebacivala u sve manje kaveze. Životinja bi, naravno, morala da prođe i test pod centrifugom, a i da pokaže zavidan nivo tolerancije na buku.
„Iz njuške Lajke Junior doznajem da je Sputnjik II, e da bi se izašlo u susret zahtevu Nikite Hruškova da se druga svemirska mašina lansira tačno 7. novembra 1957, na četrdesetu godišnjicu Ruske revolucije, sklepan na brzinu, za mesec dana, da se sve navrat-nanos radilo, te da su i bezbednosni sistemi tek otaljani. Saznajem, takođe, da Sputnjik II i nije bio osmišljen tako da se ikad vrati na Zemlju, da je žrtvovanje Lajke bilo državna tajna. Zalihe kiseonika i hrane bile su tolike da ona unutra može da preživi nedelju dana.
Sama u toj paklenoj kapsuli, ona hvata vertikalu, kapsula se uz zaglušujuću buku odvaja, napušta Zemljinu atmosferu. Lajki od straha šikljaju izlučevine. Kapsula je izbačena u atmosferu. Sistem za termičku izolaciju se blokira, temperatura vazduha raste istom brzinom kao i temperatura motora; zatrovana hrana svakako je prekratila Lajki patnje, tako da je ipak izbegla smrt gušenjem, raspadanje tela usled dejstva jonizacije, ekstra-biološku dijastazu trbušnih mišića“, gruva Bergenova, aludirajući i na zvaničnu verziju, na kojoj je Kremlj dugo istrajavao, da je Lajka uginula od dejstva otrova stavljenog u hranu, a sve, je li, iz humanih razloga, da nesrećno pseto ne bi sagorelo prilikom povratka kapsule u Zemljinu atmosferu. Belgijska spisateljica ovako zaokružuje priču:
„Posle trideset pet godina laži, jedan naučnik otkrio je tajnu o kraju prvog živog stvorenja poslatog u svemir. Lajka je uginula četiri do sedam sati posle lansiranja, usled pregrejavanja i stresa, usled vreline hladnog rata, i ostala leš koji je kružio oko Zemlje punih pet meseci pre nego će se raspasti u njenoj amosferi, i to posle dve hiljade petsto sedamdeset krugova lepih kao omča na gubilištu, elegantnih kao babuškini pokreti. Lajka, prva zvezda međuzvezdanog umetničkog klizanja, usmrćena u slavu ruske nacije.“
I, na koncu, štono veli Lajka Junior iz ove nesvakidašnje knjige:
„Bez nas, bez astropasa poslatih na prvu međuzvezdanu borbenu liniju, nikada Gagarin ne bi nagario da postane prvi čovek u svemiru, nikad Nil Armstrong šapom ne bi kročio na Mesec.“
Izvor: Magazin OKO Rts
