Kažu da je informatičko doba prošlo i da je nastupilo novo, post-informatičko doba. Već sama ta sklepanica, post-informatičko, unosi dodatnu zebnju jer otprilike znači da je nešto što već odavno postoji prešlo u novu fazu, gde sve njegove loše strane mogu samo još više doći do izražaja
Piše: Vladimir D. Janković
Došli smo u situaciju da sve ili skoro sve vesti koje se emituju u svetskom medijskom prostoru primamo ne samo s rezervom nego i sa nezainteresovanošću pa i blagim prezirom. To i jeste normalna reakcija na jedan globalni ambijent zastrašivanja i pretnji. Da, i na planetarnom i na lokalnom nivou ima mnogo događaja, pa i vesti koje ih prate, a koji se mogu opisati šarmantnom doskočicom „tresla se gora, rodio se miš“. Ali ima i situacija gde se ništa ne zatrese, a rodi se slon. Čovek, dakle, ne zna da li da digne ruke od svega ili da bude stalno na oprezu. Prva opcija ne valja jer, dignemo li ruke, nećemo znati odakle nas je nešto roknulo ako nas rokne; druga, pak, opcija ne valja možda i više, jer čovek, zajednica, narod koji živi u stanju neprekidne pozornosti i iščekivanju ovakvih ili onakvih vesti – lagano skapava u stanju nametnutog vakuuma.
Kažu da je informatičko doba prošlo i da je nastupilo novo, post-informatičko doba. Uzmimo da jeste tako. Već sama ta sklepanica, post-informatičko, unosi dodatnu zebnju jer otprilike znači da je nešto što već odavno postoji prešlo sad u novu fazu, gde sve njegove loše strane mogu samo još više da dođu do izražaja. Jedno vreme mediji su bili na udaru gledalačke kritike, onda su mediji dospeli na udar samih medija, a danas već kao da neka nadmoćna sila, iznad medijske sfere, tuče po medijima nemilice, kod svakog medija pronalazeći najslabiju tačku, najranjivije mesto.
Iako to zvuči možda i preterano, čini se da svetski medijski prostor klizi i to sad već nešto bržim tempom, u stanje unifikacije, u status globalne uravnilovke. Da će, prosto rečeno, u jednom trenutku biti obelodanjeno da postoji samo jedan medij na ovom globusu, da je jedan medij dovoljan i da ubuduće neće biti više medija nego samo taj jedan jedini.
Određena vedrina, pa i ono što nazivaju optimizmom, u meni bude nadu da ćemo mi, kao ljudi, kao čovečanstvo, preživeti i tu medijsku unifikaciju. Da nas ni to neće uništiti. Ni mentalno ni fizički ni duhovno. Ali možda je to samo pusta nada. Imajte, pritom, u vidu da nada ne umire poslednja. Od trenutka kad nada umre, pa do časa oslobođenja ljudi moraju proći kroz onaj najmračniji period, kao ono što se kaže da je noć najtamnija pred zoru.
To vreme dolazi, a da bi se pratilo stanje na terenu, valja se okrenuti Zapadu, jer na Zapadu to pomračenje počinje. I ono bi se, vrlo lako, kao i razni drugi fenomeni u bližoj i daljoj prošlosti, moglo preliti ovamo i potopiti nas.
