Mlada nemačka autorka je pažnju književne, ali i najšire javnosti privlačila intrigantnim izjavama, poput one da ples treba uvesti kao predmet u osnovne škole
Piše: Vladimir D. Janković
Nelagoda je ono što oseća protagonistkinja romana „Stazom pored trave“ mlade nemačke autorke Mirjam Vitig (1996). Nelagoda je blaga reč, ali odražava blagost ako ne junakinjinih doživljaja, a ono svakako njenog vlastitog viđenja toga što doživljava. Ona se nigde ne oseća dobro i ne vidi nijedno mesto na kojem bi se možda dobro osećala. A opet, nigde joj nije ni preterano loše. Anksiozna je i u velikom gradu, gde je stalno u strahu od terorističkih napada, stranaca problematičnog izgleda, sumnjivih putnika u gradskom prevozu, ali je jednakom teskobom ispunjena i u prirodi, na selu, i to zabitom selu, gde pomaže po kući i oko kuće, čuva ovce, tumara po kamenitim strminama i pustim uzvišenjima.
Kritika ukazuje na ključne elemente, glavne preokupacije Mirjam Vitig: to su, kako se to po klasifikaciji kaže, klimatske promene i, pored toga, strah kao nekad malo bučniji, nekad malo tiši, ali stalni, trajni saputnik osobe koja traži put u bespućima srednje i zapadne Evrope, bespućima koja formira novi duh, ne drevna tradicija.
Junakinja i naratorka je, po zanimanju, restaurator umetničkih i zanatskih dela, bavi se restauracijom starih slika, skulptura, raznih ukrasnih predmeta. Kroz prizmu svoje vokacije, a prenoseći uočene modele u svakodnevicu, ona i nesvesno i očajnički, ali i svesno i energično u isti mah, pokušava da restauriše i svoj život koji bi vrlo lako, iako još mlad, mogao postati prenebregnut antikvitet, zapuštena mogućnost.
Ne počinje slučajno ovaj roman, koji čitamo u prevodu s nemačkog Nikoline Zobenice, a pod zaštitnim znakom izdavačke kuće Heliks, citatom iz Vergilijevih Ekloga (preuzet prepev Tome Maretića ):
Ima lʼ još trágâ naših opačina, bit će pod tvojim
Istrte vodstvom, i straha oprostit će vječnog se zemlja.
[…]
Polje bez motike bit će, a vinograd bez kosijera,
Jaki će orač onda sa volova skinuti jaram,
Neće se različnijem već bojama šarati vuna,
Nego će ovca sama na livadi dobiti na runu
Porfiru, koja se milo crveni, ilʼ katanac žuti,
Pasuće jaganjce će obojiti sandika sama.
Nada kao protivteža nelagodi, kao neka mekša surogatna varijanta dualiteta vera – strah, izvanredno je emocionalno i literarno oružje u rukama Mirjam Vitig, nesporno darovite spisateljice koja je studirala filozofiju i kreativno pisanje, a od koje se tek mogu očekivati dela visokog kalibra. Prvo se okušala kao profesionalni novinar, i to s dosta uspeha. Potom je svojim širim promišljanjima i, naravno, romanom Stazom pored trave skrenula na sebe pažnju javnosti, dobrim delom zahvaljujući atraktivnim izjavama, poput one kad je rekla da bi ples trebalo uvesti kao predmet u osnovne škole.
