Bio je neka vrsta preteče Arsenija Čarnojevića: u već poodmaklom dobu, sa svojih šezdesetak leta, poveo je narod iz Zvečana, sa severa Kosova, u dubinu srpske teritorije, jer Osmanlije su u njegovom zavičaju već bile probile koridor ka Bosni
Piše: Vladimir D. Janković
Oliver D. Radibratović (Zvečan, 1330 – Stalać, 1403) jedan je od malobrojnih sredovekovnih srpskih pesnika za koje se pouzdano zna i godina rođenja i godina smrti. Od njegovih zapisa ostalo nam je desetak fragmenata iz pesničkog ciklusa „Pesme iz Zagrlate”, kao i oskudni dnevnički zapisi iz perioda 1399–1402.
Oliver je bio neka vrsta preteče Arsenija Čarnojevića: u već poodmaklom dobu, sa svojih šezdesetak leta, poveo je narod iz Zvečana, sa severa Kosova, u dubinu srpske teritorije, jer Osmanlije su u njegovom zavičaju već bile probile koridor ka Bosni. Posle je živeo u Mojsinjskim planinama i prodavao neki koren, navodno čudotvorni lek, zbog kojeg su u taj kraj dolazili imućniji ljudi čak iz Ugarske i Trakije.
Umro je kao bogat čovek, a oženjen je bio Afrikankom – crnkinjom koja je sa obale Egeja dopremljena Vardarom i Južnom Moravom zajedno s još stotinak egipatskih i nubijskih robova i robinja.
Otac je postao na izmaku sedme decenije života. Dva sina blizanca, crnčići, to jest meleščad, ostala su bez oca kad su imala svega pet ili šest godina (1403). Jedan je stradao u odbrani Stalaća 1413, a drugi se krio po brdima pa posle preuzeo očev zanat i Osmanlijama prodavao onaj lekoviti koren. U carigradskim analima ostao je upamćen kao „Crni kaurin iz Zagrlate”.
Od sačuvanih stihova iz zagrlatskog ciklusa Olivera D. Radibratovića, svojom modernošću i ljupkom ironijom izdvajaju se stihovi pesme „U svakom kukolju ima žita”:
I kukolja našeg prošaraju vlasi
(sive, otežale od kukoljskog mrza)
čistog žita, zdravog, zlatodavni klasi
koji poljem teku kao reka brza.
