OTAC

.

Niko ne pominje samohrane očeve.

Ne znam zašto je to tako, verovatno zbog predrasuda da je njima lako. A i statistika kaže da su samohrane majke daleko brojnije, pa se govori samo o njima, a portali su puni njihovih ispovesti. Nije važno…

U mojoj zgradi, na trećem spratu, živi Dejan, samohrani otac.

Mi, starosedeoci u zgradi, znamo Dejana od detinjstva. Ostao je siroče. Magda, njegova majka, ostala je udovica kad je Dejan imao samo četiri godine. On se gotovo i nije sećao oca, znao ga je samo iz priča svoje majke. Magda se nikada nije preudala, iako je bila mlada kad je ostala sama. Sa platom službenice u sudu jedva je uspevala da preživi, ali bila je čvrsta žena.

– Treba da izvedem Denija na pravi put – znala je da kaže ako bi joj neko slučajno spomenuo da „treba da nađe nekoga“.

Za Magdu je Dejan bio centar sveta. Kada joj je muž umro, potpuno mu se posvetila. Nije joj bilo lako, samo je ona znala kako joj je bilo kad je sama morala da se bori sa dečjim bolestima, sa besparicom, kad bi se nagomilali problemi… ali sve je to izdržavala stojeći. Dejan je bio dobro, osetljivo dete, pa kad je odrastao, Magda je mogla za mnoge stvari da se osloni na njega.

Dejan je rastao pred našim očima, a vreme je brzo prolazilo. Odrastao je, diplomirao na Pravnom fakultetu, Magda je uspela da sredi da se zaposli u sudu. I kao odrastao bio je isti onaj Deni kog smo znali kao dete – miran, tih, vredan.

Od Magde nije bilo srećnije žene kad se Dejan oženio, a potom dobio devojčicu. Malu su krstili po njoj – Magdalena. Letela je od sreće. Odjednom je prestalo da je boli i kuk i ruke na koje se poslednjih godina žalila.

Jednog dana, sećam se da je bilo početkom aprila, srela sam Magdu u autobusu. Sela je pored mene. Odmah sam videla da nešto nije u redu i pitala je šta joj je. Tada mi je rekla da je „ona kalaštura“ otišla, a Magdalenu ostavila kod njih. Magdinu snajku, Zoricu, viđala sam ponekad u liftu. Bila je ljubazna, nije mi delovala kao loša žena. Ali eto, nikad ne znaš kakav je ko kod kuće, iza zatvorenih vrata.

Jedne subote, nekoliko meseci posle našeg susreta u autobusu, dok sam sedela na terasi, čula sam sirenu. Pogledala sam dole. Upravo je stiglo vozilo Hitne pomoći, a Dejan je nešto panično mahao rukama. Kasnije sam čula da je Magda imala infarkt i hitno su je prevezli u bolnicu. Dejan mi je u ponedeljak javio da je preminula.

.

Dejan je ostao sam sa detetom. Mala je imala jedva tri godine. Ujutru su izlazili iz kuće, popodne se vraćali. Dok je Dejan bio na poslu, Magde je išla u vrtić. Ali ostalo vreme su bile stalno zajedno. Malena je bila veselo dete, uvek nasmejana, uvek raspoložena da otpeva pesmicu koju su učili. Sada je Dejan bio potpuno posvećen otac i ništa drugo ga nije zanimalo.

Ispred zgrade imali smo dečji park, pa su se starija deca iz kraja sama igrala u njemu. Deca su bila srećna, a roditelji mirni. Magde je često bila tamo otkako je pošla u školu. Ali sad, porasla, više nije bila ono isto veselo dete. Postala je stidljiva i ozbiljna.

Jednog popodneva zatekla sam Dejana kako sedi na stepenicama. Bio je sa pognutom glavom i lice pokriveno dlanovima. Uplašila sam se kad sam ga videla.

– Šta je, Deni, šta se desilo?

Polako je podigao pogled. Bio je bled kao krpa i izgledao je kao da mu se ceo svet srušio.

– Magdalena je pala sa ljuljaški, slomila ruku. Operisali su je jutros. Do sada sam bio u bolnici. Ne mogu da uđem u prazan stan.

Pozvala sam ga kod sebe. Skuvala sam kafu.

– Nije ti lako, Deni, sam sa malom – počela sam malo netaktično i pokajala se još pre nego što sam izgovorila rečenicu.

Ispostavilo se da moja nepromišljenost ipak nije bila tako loša. Kao da je Dejanu baš ona bila potrebna da iz sebe izbaci ono što ga muči i da mi u narednih sat i po ispriča ceo svoj život.

– Nije mi lako, tetka Rado. I ne samo meni, već ni Magdi nije. Tako mala, a nekad se zagleda u daljinu onim okicama punim tuge. Duša me boli kad je vidim takvu, a ne znam kako da joj pomognem. Osećam da joj nedostaje majka. Zorica je bila dobra majka. I meni nedostaje, zajedno bismo lakše išli kroz život.

– Magda mi je rekla da je otišla – odgovorila sam.

– Možda je preciznije da kažem da ju je oterala. Ne, nije joj rekla da ide, ali se nekad ponašala tako, da se Zorica na kraju spakovala i više se nije osvrnula. Stalno ju je kritikovala, na sve zamerala. „Učim je da zna“ – tako je govorila. Na kraju je povukla sve veze koje je imala u sudu da bi meni dodelili dete i time je dokusurila.

I Dejan je otvorio dušu…

– Znaš, tetka Rado, kakva je bila mama… Nije joj bilo lako. Rano ostala udovica sa malim detetom, pa spas je našla u brizi oko mene. Bila je veoma vredna, posvećena. Sećam se, danima je bdelа nada mnom kad sam bio bolestan sa visokom temperaturom. Ja sam joj bio sve na svetu. Bio sam svestan toga, pa sam hteo da je usrećim. Nisam želeo da ima briga sa mnom, zato sam učio. Bila je veoma ponosna kad sam diplomirao. Veruj mi, zbog nje sam to uradio, znao sam da sanja da joj sin bude advokat. Mama nije mogla da vidi da me guši svojom ljubavlju. Nijedna devojka nije bila dovoljno dobra za mene, pa ni Zorica. Sve što je Zorica radila bilo je nedovoljno. A trudila se mnogo. Poštovala je mamu, ugađala joj, onako starinski, kako ju je baka naučila. Kad se rodila Magdalena, jedino je mama znala kako dete treba da se čuva. Tada je čaša prekipela. Koja žena je mogla tako da živi? Mnogo puta sam pokušavao da razgovaram sa majkom, ali nisam mogao da je promenim. Živela je u svom filmu. Pokušao sam i sa Zoricom, molio je da razume, objašnjavao joj da ne treba da obraća pažnju na sve to, molio je da bude mudra. Zaista se trudila, ali nije izdržala. Ne mogu da je krivim.

Dejan je pričao, a ja sam samo ćutala i slušala.

– Sećam se kad je otišla. Tog dana, kad sam došao s posla, u kući je bilo neobično tiho. Svaka u svojoj sobi, jedva su me pozdravile. U vazduhu je lebdelo neprijateljstvo. Primetio sam putnu torbu na podu u našoj spavaćoj sobi. Zorica je polako otvarala fioke i pakovala svoje stvari u nju. Nisam siguran da sam bio iznenađen, mislim da sam duboko u sebi znao da će se to dogoditi. Bio sam paralizovan. Nisam znao šta da kažem. Osećao sam da će šta god da kažem biti uzalud. Prva je progovorila Zorica:

– Ne mogu više…

– Čekaj… Šta se desilo? Znaš kakva je mama, nije da misli loše… – pokušao sam očajno da kažem nešto, ali me je prekinula tihim glasom:

– Dosta je, do ovde sam mogla… – to su bile njene zadnje reči.

– Nisam više mogao da izustim ni slovo, tetka Rado. Stajao sam nem dok je pakovala torbu, poljubila je Magdu u kosicu i otišla bez da me je pogledala. Kada sam pitao mamu šta se desilo, nastavila je nervozno da namešta posteljinu, ne odgovarajući mi. Nikad nisam saznao šta je prelilo čašu.

– Vidim da se lepo snalaziš s detetom – pokušala sam da prekinem tešku tišinu koja je usledila nakon toga. 

– Nije mi teško, Magde je mirno dete – produžio je – zna sama da se zaigra, a otkako je pošla u školu i sama radi domaći. Odgovorna je, nemam nikakav problem s tim. Samo nisam siguran kakav sam ja otac. Kad je bila mala pitala bi me zašto Zorica ne živi s nama, više ne pita. Ponekad mislim da bi mi bilo lakše da je dečak, znao bih da pravim „muške“ razgovore. Znam da joj nedostaje majka. Jednom sam slučajno među sveskama našao čestitku za 8 Mart koju je pravila u školi, na kojoj je napisala: „Mama, mnogo te volim!“. Drugi put sam našao skriven crtež na kome je pisalo: „Moja porodica: mama, tata i ja“. Na crtežu devojčica koja drži mamu i tatu za ruke, a kao da rukicama hoće da ih spoji.

Dejanu je glas počeo da podrhtava. Pomislila sam da će zaplakati, ali se brzo pribrao i nastavio, ovog puta pokazujući i razočaranje, i revolt:

– Jedna mi je bila majka koja bi za mene život dala, a sa drugom sam želeo da stvorim porodicu i provedem život. Rastrgle su me, nisam znao na koju stranu da se okrenem. Njihova koplja su se lomila iznad moje glave. Nijedna nije bila loša, samo je svaka videla samo svoju istinu… a ja sam bio između njih dve, ne znajući kome da se okrenem. Svi smo imali dobre namere, a ipak svaki korak koji smo pravili svima nam je nanosio bol. Umesto da nas spoji, ljubav nas je uništila.

Slušala sam nepomično. Bilo mi je žao Dejana, Magde, Zorice, malene Magde. Dejan je video probleme, bio je svestan svega, ali nemoćan da išta reši, a da nekoga ne povredi.

– Jesi li javio Zorici da je Magde operisana? Treba da zna, majka je – posavetovala sam ga.

– Nije mogla da prihvati da sam ja dobio starateljstvo, pa godinama nemamo nikakav kontakt. Ide u školu da vidi Magdu. Reći će joj učiteljica, njoj sam javio – izustio je tiho, gledajući u pod.

– Red je, Dejane, da joj se ti javiš u ovakvoj situaciji.

Klimnuo je glavom, kao da su ga moje reči ohrabrile da konačno učini ono što je u dubini sebe i sam znao da treba.

Otkako se Magde vratila iz bolnice, Zorica je počela da je posećuje vikendom. Izlazile bi u park, šetale, sedele na klupi. Ponekad bi im se Dejan pridružio. Najčešće je ćutao. Hteo je nešto da kaže, ali bi mu reči zastale u grlu. Gledao je sjaj u očima Magde i sreću na licu Zorice. Nije mogao da veruje kakva je brbljivica njegova tiha devojčica. Nije znao da se tako lepo smeje. Plašio se da progovori da ne bi pokvario magiju među njima. Nije mu smetalo da bude isključen iz razgovora, bilo mu je dovoljno da ih sluša… bar za sada.

Za svakog slučajnog prolaznika oni su bili porodica.

Porodica koja se ponovo spaja.

.

.

Autor: Tatjana Maženkovska

.