ZAVEDI ME
Zavedi me.
Zavedi me nežno,
a u isti mah onako muški,
drsko, tajanstveno.
Razmazi me tim zavođenjem,
ali ne previše
da ne bih
nestajala bez traga,
pa da me bude premalo.
Ljubi mi dušu dok me zavodiš
tako da se i noć obasjana mesečinom
postidi od našeg sjaja.
Zavedi me bez pokušaja
da me odvedeš,
odvedeš od mene.
A, da me opet u tebi ima toliko
da uz ispunjenost moju
budeš ispunjen i ti onim što jesi.
Zavedi me,
i ne zameri ako te
lirikom mučim
znaš ti dobro kako,
ne mislih ni da te učim.
Vanja Košutić
Slušam te…
Slušam te dok dišeš.
Ćutanjem govorimo
sve prećutano.
Ne pravimo nikakve pokrete,
a opet se pokrenulo
sve u nama.
Osećaji odzvanjaju tišinom,
dok nam se koža kupa drhtanjem.
Dodiruješ me nežnošću
koja ohrabrujući me potvrđuje
da grubost gaje samo kukavice.
Upijaš me tim sjajem
ispunjene nade, ostvarene vere.
Spasilo nas je strpljenje.
Spasilo od zaborava
moći trenutka
u kojem ne treba ništa pomeriti
da bi sve bilo tu.
Sve ono što pomera
granice ka večnosti
dok spaja naše duše.
Vanja Košutić
Hodam kroz maglu.
Spustila se na zemlju
toliko gusta,
da skoro ne vidiš
ni prst ispred usta.
Iz nje nešto lagano sipi
kao da će
u pahulje preći.
Haljinicu mi hladnoća
skuplja ispod kaputa.
A, meni oko srca toplo.
Ništa ne može
naudit toj sreći.
U meni se raširila
i udomaćila,
prigrlila mir k’o aduta.
Stojim na ulici.
Čekam te.
Grlim te.
Da, ipak ovaj put
neće u pahulje preći.
Magla se sporo razmiče,
al’ mi ne promiče
da zvezde vire.
Vanja Košutić
Zar si morao
da zatvoriš vrata
dok sam stajala
na pragu tvoga srca.
Blizu, baš blizu slušala
kako kuca
u ritmu s mojim.
Nisam ti rekla
da se bojim
ako me ne pustiš unutra
da ne znam gde ću sutra,
kojim putem
jer svi dosadašnji
do tebe su me doveli.
Zar si morao
da zatvoriš vrata,
bar odškrinuta
da ih ostaviš,
pa tako da mi javiš
da nećeš pobeći
ovaj put.
Pobeći od onog osećaja
koji si odavno odlučio
zaboraviti,
potisnuti ga
i njime se ne baviti.
A, znaš, dobro znaš
da jedino sa mnom
možeš ljubav slaviti.
Vanja Košutić
