„Pusto Tursko“- koliko puta izrečena fraza koja ima snagu amaneta, istorijski značaj i na posletku prezir prema Istoku kao simbolu zavojevača koji je gospodario našim krajevima od sloma vojske vojvode Nikole Skobaljića 1454. pa sve do decembarskih dana 1877. godine. Šta je to „tursko“ u kulturološom smislu ostalo kod današnjih Leskovčana tema je o kojoj bi smo dali svoje mišljenje nekom drugom prilikom. U ovom tekstu prenećemo vam utiske o gradu na Bosforu kroz nekoliko ličnih impresija i nešto istorije koja je neizostavna u Carigradu/Konstantinopolju/Stambolu ili današnjem Istanbulu. Iako se od jednog istoričara očekuje mnogo istorije, ispričaćemo vam priču o malim ljudima velikog srca, o žiteljima Istanbula koji mame osmehe dobronamernih ljudi koji iskreno dolaze u ovaj grad sa ubeđenjem da će se lepo provesti, ali i o šarenolikosti gradskog jezgra, mesta sa dušom koja ostavljaju bez daha.
Put od niškog aerodroma do Istanbula traje nešto više od sat vremena
Taman toliko da unutar sebe procesuiramo šta bi da obiđemo u nepuna četiri dana koliko je planirano da se zadržimo. Pravi šok usledio je pri sletanju, najviše zbog impozantnosti novog istanbulskog aerodroma koji je jedan od najvećih na svetu. Aerodrom je zapravo svojevrsni album nacija gde možete videti ljude svih vera koje tumaraju u savršeno uređenom prostoru koji je prilagođen svima. Nepregledni niz prodavnca, uvek ljubazni prodavci i na početku odmah iznenađenje. Turski prodavci su po ljubaznasti neprikosnoveni. Smatramo da im je to urođeno i Bogom dano! Međutim u jednoj prodavnici zapadne robe i pored želje autora ovog teksta da ostavi bakšiš, prodavac je ljubazno objasnio da ne sme da uzme isti, jer se to kosi sa poslovnom politikom njegovih poslodavaca. Uz prijatan razgovor sa prodavcem kostantovano je sledeće: „Da su Srbi i Turci bliži po mentalitetu nego bilo koji Evropljanin političkog Zapada, što je kod prodavca izazvalo prijatno oduševljenje i srdačan pozdrav-prijatelju iz Srbistana“ .
Uz reč “Srbistan”-turski naziv za našu državu mnogo češće se upotrebljava reč “komši” koja je po slobodnom tumačenju vezana za sve ljude sa prostora bivše Jugoslavije
Fatih-stari Istanbul
Novi aerodrom je udaljen od grada nekih četrdesetak kilometara, što je na prvi pogled puno, ali imajte u vidu da je javni prevoz dostupan i da za nekih sat vremena, uz malo sreće , možete biti u u hotelu. Lokacija hotela je bila savršena, opština Fatih i istorijski spomenici, barem oni najvažniji, na nekih kilometar do tri od hotela. Ova opština je zapravo stari Istanbul i velikom delu poklapa se sa teritorijom nekadašnjeg Carigrada. Zauzima jugoistočnu teritoriju poluostrva omeđenog sa severa Zlatnim rogom, Mramornim morem na jugu, Bosforskim moreuzom na istoku, dok zapadnu granicu predstavlja Teodosijev zid (ostaci iz 5. veka). Prvi utisak je savršen, jer sve unutar Fatih opštine je istorija. Za ljubitelja orijentalistike, osmanistike i kulturologije, a pride profesionalnog istoričara i više nego dovoljno da se od prvog dana osećamo ushićeno. Fatih nudi mnogo, počevši od kvartova Fanar, Balat, Aksaraj pa sve do nestvarnog priobalja pod nazivom Jenikapi. No vratimo se smeštaju, jer posle kasnog leta jedino je preostalo da se smestimo i pripremimo pa pravac u restoran gde je počeo gastornomski užitak. Jedna od važnijih stvari vezanih za smeštaj. Prvi kriterijum neka vam bude blizina znamenitih mesta i povezanost javnim prevozom. Da li je hotel sa 3, 4 ili pet zvezdica za ovaj grad je potpuno nebitno, jer se u sobi zadržavate tek toliko da prespavate!
Kažu da je Istanbul lep čak i po kiši
E pa dragi čitaoci, autor ovog teksta je imao „sreće“ te su ga kiša, oblaci i sivo vreme pratili sva četiri dana. Jesenje vreme je poremetilo sve planove koji su tako pažljivo razrađivani prethodnih nedelja, ali i pored svega želja je jača od kiše i „istanbulskog proleća“. Osmansko carstvo predstavlja kulturološki nanos mnogih civilizacija, a Istanbul je personifikacija nekadašnje moći Osmanlija. Prva asocijacija na ovaj grad je crkva Aja Sofija, simbol moći Romeja i njenog graditelja cara Justinijana. Odlukom predsednika Turske od pre nekoliko godina vraćena joj je religijska svrha, što je jasni pokazatelj da turske političke elite vode politiku neoosmanizma i udaljavaju se, barem u kulturološkom pogledu, od politike vođene u vreme Kemala Ataturka . Iako je to islamski objekat ono što fascinira i danas sve posetioce su fragmenti mozaika koji pripadaju hrišćanskoj eri i Bogorodica sa Hristom koja je prekrivena belim platnima, ali čak i tako kod hrišćana ovakva predstavka Majke Božije budi posebna verska osećanja. Nasuprot ovom hramu na svega stotinak metara je Plava džamija, impozantna kako po veličini tako i po ukrasima koji oslikavaju svu lepotu islamske umetnosti. Oba istorijsko-verska objekta nisu potpuna bez Sulejmanije, džamije delo arhitekte Mimar Sinana koji je projektovao po nalogu sultana Sulejmana Zakonodavca, najvećeg osmanskog vladara u istoriji. O arhitekturi i bogatom kulturnom i istorijskom nasleđu mogli bi smo da pišemo u nedogled, no kao što smo rekli, reč koju ispisaćemo o ljudima ovog grada.
U Istanbulu ne sme da vas iznenadi pojava ljudi koji govore „našim jezikom”
Jedna od prvih stvari koje uradite kada stignete u grad je kupovina kartice koja nosi naziv „Istanbul karti“. Ova kartica vam omogućava da uz povremene dopune koristite javni prevoz na kopnu, moru i vazduhu bez ikakvih problema. Automati za dopunu su gotovo na svako mestu, pa nećete imati problem da dopunite, ali je problem sa snalaženjem na tim automatima ozbiljniji, kao i to da većina ljudi u Istanbulu ne koristi baš često engleskim jezik (lakše ćete proći ako znate ruski ili nemački jezik). Prilikom dopune zamolili smo jednog ljubaznog čoveka, starog pedesetak godina, da nam pomogne. I da znate, u gotovo stoprocentnom slučaju svi će vam izaću u susret i potruditi se da vam pomognu! Posle mog refleksivnog srpskog „hvala“, dobio sam odgovor „nema na čemu“. Na trenutak iznenađeni počeli smo priču. Kako vam ne bismo prepričali prijatno višeminutno ćaskanje, reći ćemo vam da je čovek sa naših prostora-iz Pazara i da je druga generacija u Istanbulu. Ne sme da vas iznenadi pojava ljudi koji govore „našim jezikom“. Često ćete u gradu sretati ovakve ljude i na prvom mestu će vam biti izuzetno drago da čujete svoj maternji jezik tak odaleko od otadžbine. „Naš (naški) jezik“ to je zapravo jezik svih ljudi koji su došli u nekom trenutku sa istorijskih prostora koji je naseljavao naš narod u novom veku ili sa prostora nekadašnje Titove Jugoslavije (danas su to Srbi i Bošnjaci). Savršeno ćete biti ponosni na činjenicu da znate ne koristeći bilo koji vid prevođenja šta znače turske reči poput kapija, čaj, burek, čaršija, mahala, avlija, kafa, komšija, burazer… Da da, oko 3000 turskih reči u našem jeziku zadržalo se do današnjih dana te su naši preci, naše bake i deke to baštinile mnogo godina i decenija. Da je kulturologija dvosmerna pokazalo se i u činjenici da oko 700 reči u turskom jeziku su sa ovih prostora. Da spomenem i dobrog mog kolegu i vodiča Selima koji iz mešovitog regionalnog braka (crnogorsko-pešterskog) sa kojim smo se takođe sporazumevali „naškim jezikom“. Upravo na preporuku Selima upoznali smo se sa jednim od najlepših delova starog grada.
Kumkapi čarši
Kumkapi u doslovnom prevodu znači peščana kapija. Ovaj deo grada poznat je po šarenolikom ambijentu, različitosti ogledanoj u činjenici da je ovaj deo poznat po jermenskoj zajednici, ali i po restoranima koje je opisao naš dobri Selim kao „istanbulska Skadarlija“. Da je to zaista tako, uverili smo se nekoliko puta. Brojni restorani domaće kuhinje, restorani sa morskom hranom, velike gužve i ono što vredi napomenuti, ovo je mesto gde ćete upoznati autentične Turke jer su oni najčešći gosti u restoranima. Hrana je nešto što daje utisak da je mesto odlično, ali ono što ostavlja bez reči je muzika. Brojni solisti, orkestri, samozvani muzičari… sve to je učinilo da nam večeri budu obeležene u radosti i veselju. A melos… o njemu je suvišno reći previše. Ritmovi Orijenta pomešani modernom muzikom, sve to što prosečni Srbin može da prepozna u pesmi. Jezik jeste drugačiji, ali muzika je ono što spaja. Kretavši se kroz kaldrmu, na stolovima poređanim jednim uz drugi, muzičari su došli i do našeg i nismo odoleli. Poučeni prethodnim iskustvom unapred smo znali koju pesmu da naručimo, a ona je zaista „naša“- balkanska-evroazijska (svojevremeno je sniman kratki dokumentarac „Čija je ovo pesma“). Kafane na ovom mestu su u pravom smislu reči kafane. Glasna muzika, nasmejani i pripiti ljudi, nargile i više nego uslužni konobari. U Turskoj konobari su takvi da ćete se osetiti izuzetno poštovanim. Damama se poklanja cveće, gospodi se pomaže da se ostavi što bolji utisak kod lepše polovine, a još ako volite fudbal, e onda tu neće biti nikakvih problema. Konobar na našoj trećoj tematskoj-kafanskoj večeri bio je fasciniran likom Saše Ilića, legende Partizana i bivšeg igrača jednog od tri najpopularnijih klubova Turske-Galatasaraja. Za Saleta, kojeg i mi Delije izuzetno poštujemo, rekao je „moj prijatelj Sale“. U nastavku ove čaršije je prelepo šetalište tik uz Mramorno more, prelepi dokovi Istanbula, mnoštvo ribolovaca, šetača, mačaka i prodavaca đevreka, pistaća, badema, kestenja i neizostavnog misira . Turci su fascinirani bojama pa smo uživali u različitim svetlosnim efektima, arhitektonski različito obojenim fasadama…
Jedno od glavnih pitanja na istanbulskom aerodromu ili graničnom prelazu je: „Da li imate fotografiju sa Balata? Ukoliko odgovorite odrično vratiće vas
Šalu na stranu ovo je deo grada koji se nalazi u susedstvu Fanara (deo grada poznat po grčko-pravoslavnoj zajednici koja je danas malobrojna). Balat je centar umetnosti u svim oblicima, ulična, alternativna, primenjena. Neizostavni deo posete ovom delu grada su upravo šarene stepenice uz koje ide neizostavna fotografija, još šareniji kišobrani u kafiću gde morate popiti barem jedan turski čaj ako želite da se fotografišete i mnoštvo kafea gde su glavni domaćini mačke u isto tako šarenim varijacijama. I tmurno vreme, kako nas je zateklo, nije pokvarilo ambijent Balata koji će vam obavezno izmamiti osmehe i radost. Dešavanja iz 2011. godine koja su uticala na čitav svet reflektovala su se i na ceo Istanbul. U Balatu, više nego na bilo kom drugom mestu videli smo palestinske zastave, transparente, grafite i reči solidarnosti Turaka sa ovim narodom. U Balatu možete videti spoj dve Turske koje su na suprotnim težištima. Konzervativna (neoosmanska) Turska na jednoj i liberalna (kemalsitička) na drugoj strani. Te dve Turske često suprostavljene putnicima koji dolaze odaju utisak da je ovaj grad-mesto jedinstva, različitih kultura i narodnosti.
Od svih ljudi pretpostavljate ko je bio najglasniji? U kafićima, restoranima, na javni mestima… najčešće galamdžije su naši ljudi, zemljaci ili bivši zemljaci sa prostora Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. I to je Istanbul, grad koji živi 24 časova u ritmu sveta. Jer ako bi birali prestonicu sveta, to bi bio Istanbul jer je on središte civilizacija, prestonica na dva kontinenta i grad sa dušom.
Autor:Vladimir S. Petković,kustos istoričar
