Klasnu strukturu jednog društva veoma je teško precizno odrediti. Većina klasnih šema zasniva se na strukturi zanimanja. Sociolozi smatraju da klasne podele uglavnom odražavaju materijalne i socijalne nejednakosti, koje su tesno povezane sa vrstom zaposlenja. Razvoj kapitalizma i industrijalizma doneo je sve izraženiju podelu rada i složeniju profesionalnu strukturu. Zanimanje je jedan od ključnih faktora koji određuje socijalni položaj pojedinca, njegove životne šanse i nivo materijalne sigurnosti.
Politička klasa, prema autorovom zapažanju, predstavlja nusproizvod socijalističkog privrednog sistema koji je postojao u Jugoslaviji – tačnije, rezultat njegove vulgarizacije od strane određenih slojeva društva. Privredni sistem svake države odražava specifične društveno-ekonomske odnose, među kojima su najvažniji svojinski odnosi.
U Jugoslaviji se privredni sistem često menjao, ali je suština ostajala ista. Od 1946. do 1950. godine dominirao je administrativno-centralistički sistem sa državnom svojinom nad sredstvima za proizvodnju. Nakon 1950. godine uveden je samoupravni sistem, zasnovan na društvenoj svojini.
Vulgarizacija tog sistema odvijala se na više načina – ovde ćemo navesti samo neke primere. Otkupljivanje društvenih stanova po simboličnim cenama tokom vlasti Slobodana Miloševića dovelo je do iluzije da država „poklanja“ stanove, iako te cene nisu pokrivale ni osnovne troškove materijala. Ostatak je plaćan iz zajedničkih sredstava – na teret drugih građana.
Takođe, izmišljena radna mesta u lokalnoj i državnoj administraciji – ono što se u stručnoj literaturi naziva „glomazna administracija“, a što narod sažima u izreci „radi sine za državu, a ništa ne radiš“ – dodatno su opterećivala budžet i privredu. Da bismo ovu sliku bolje dočarali, zamislimo srpskog i francuskog privrednika iz iste delatnosti i slične finansijske snage kako učestvuju u trci na 100 metara. Srpski privrednik bi, zbog fiskalnog opterećenja, trčao sa rancem od 20 kilograma na leđima.
Petog oktobra 2000. godine, simboličnim uklanjanjem petokrake sa gradskih trgova, formalno je proglašena demokratija. Ipak, prema autoru, više stvarne demokratije postojalo je u tzv. Titovoj Jugoslaviji. U stvarnosti, Srbija je ušla u tržišnu privredu – odnosno, kapitalizam i klasno društvo.
A šta je suština kapitalizma?
Jedan od njegovih najvećih kritičara, Karl Marks, tvrdio je da je osnova kapitalističkog načina proizvodnje sukob između kapitalista – vlasnika sredstava za proizvodnju, i radnika, koji su svoja znanja i veštine prodavali za platu. Kapitalisti su raspolagali viškom vrednosti koju su radnici proizvodili – deo tog viška ulagali su u akumulaciju, a deo trošili za lične potrebe. Ovaj odnos ne samo da je podsticao ekonomski rast, već i klasne sukobe.
Marks je razlikovao dve osnovne klase: buržoaziju (imućni, uticajni građani) i proletarijat (radnička klasa). Unutar proletarijata identifikovao je i posebnu podgrupu – lumpenproletarijat, u koju je ubrajao sitne kriminalce, prostitutke, narkomane – ono što se u svakodnevnom govoru naziva „društveni otpad“.
Nakon 2000. godine nije bilo ozbiljne težnje ka usklađivanju privrednog sistema sa teorijskim principima kapitalizma. Umesto toga, politička klasa postala je uzor i model uspeha. I evoluirala u političku elitu. Političari su se fokusirali na tzv. „uhljebljavanje“ – zapošljavanje u već preglomaznom javnom sektoru i preusmeravanje budžetskih sredstava u svoju korist. Takva praksa pravdana je njihovim političkim angažmanom, koji je zavijen u navodno žrtvovanje za narod i otadžbinu – bez razmišljanja o tome ko će na kraju snositi troškove takve politike. Umesto da se prioritet da domaćim preduzetnicima – nosiocima razvoja – dominaciju su preuzeli političari.
Imajući u vidu da je kritika vlasti kroz istoriju najčešće prepuštena disidentima, a ovekovečena u klasicima svetske književnosti – možda bi bilo previše za jedan mlad, perspektivan lokalni portal dovršiti ovaj tekst. Fikcija je reći da politička klasa može naslediti sve od svojih prethodnika i nadograditi se u elementima lumpenproletarijata. Možda postoji zemlja u kojoj se takve vrednosti lumpenproletarijata plasiraju u medijima sa nacionalnom frekfencijom u emisijama različitog zabavnog formata. Možda na taj način žele da sistem vrednosti vladajuće garniture podele sa svojim narodom i od toga stvore opštenarodnu kulturu – kako se ne bi osećali usamljeno.
Možda postoji država čiji se univerziteti nalaze na samom dnu Šangajske liste, koja u isto vreme podhranjuje političku klasu kao društvenu elitu, dajući joj sve veće državne počasti. Možda postoji država iz koje se mnogi njeni stanovnici iseljavaju „trbuhom za kruhom“, među njima i visoko obrazovani, koji u inostranstvu postaju ugledni građani – na primer lekari ili univerzitetski profesori – ali su svojoj državi nepotrebni.
Da, bilo bi previše pisati o tome. Završimo ovaj tekst jednim citatom iz knjige Plodovi gneva Džona Stajnbeka:
„Poslednja jasna, određena funkcija čoveka – mišići što žude za radom, mozgovi što žude za stvaranjem izvan običnih potreba – to je čovek. Sagraditi bedem, sazidati kuću, podići nasip, i u bedem, i u kuću, i u nasip položiti nešto od čoveka, a u čoveka primiti nešto od bedema, kuće i nasipa. Poneti tvrde mišiće od dizanja, poneti jasne linije i oblike zamisli. I ovo se može reći o čoveku: ako se teorije menjaju i ruše, ako škole, filozofije, ako uske, mračne staze nacionalne, religiozne i ekonomske misli rastu i padaju u ništavilo – čovek teži i stremi napred, bolno, ponekad i pogrešno.”
Autor: Msc ecc Vladimir Tasić
Korišćena literatura:
Entoni Gidens., Sociologija., 2007., Čugura Print – Beograd.
Jirgen Koka., Istorija Kapitalizma., 2016., Clio.
Zoran Aranđelović., Nacionalna ekonomija., 2008., EF – Niš.
Karl Marks., Kapital – tom II., 1964., Kultura Beograd.
