„Ne uzdižemo se do nivoa svojih ciljeva. Padamo na nivo svojih sistema“. Ovu rečenicu Džejmsa Klira obično vezujemo za posao, sport ili navike. Ali hajde da je prebacimo tamo gde više boli.
Skoro svi imamo slične ciljeve. Želimo blisku porodicu. Želimo da deca izrastu u dobre, samostalne ljude. Želimo da razgovaramo, da provodimo vreme zajedno, da budemo zdravi, da se poštujemo. Želimo da deca jednog dana rado dođu kući zato što žele, a ne zato što „treba“.
Ali cilj nije sistem.
E sad: kako izgleda porodica koja ima sve te dobre namere, ali nema sistem koji će ih nositi? Pogledaj kalendar. Posao ima termin. Trening ima termin. Zubar ima termin. Rođendan ima termin. Servis automobila ima termin. Čak i zamena guma ima svoj termin.
A zajedničko vreme sa porodicom?
„Mogli bismo nešto za vikend“. Dođe subota. Treba u nabavku, jedno dete ima rođendan, drugo časove jezika, neko mora nešto da završi, niko ništa nije dogovorio. Do 14:30 svako je na svom ekranu. Ništa strašno se nije dogodilo. Niko nije doneo odluku da porodica nije važna.
Samo ono što kažemo da nam je važno nije dobilo mesto u sistemu. Kad nema sistema, hitno pobeđuje važno.
Pogledaj onda kako raspoređujemo pažnju. Jedno dete pet puta vikne: „Tata! Tata! Tata!“ Drugo je mirno, samostalno i „sa njim nikad nema problema“. Kome ode više vremena? Poslovni mejl stigne sa oznakom „urgent“ usred večere. Ko dobije pažnju, šef ili dete? Jedan partner kaže da može sve. Drugi se navikne da može sve. Ko vremenom dobije još više obaveza?
Niko nije seo za sto i doneo odluku: „Od danas ćemo mirno dete zapostavljati, najviše posla natovariti najodgovornijem članu porodice, a poslu ćemo dozvoliti da uzme onoliko našeg vremena koliko zatraži.“
A ipak se upravo to događa. Kad nema sistema, glasno pobeđuje tiho. Hitno pobeđuje važno. A najodgovorniji na kraju nosi najviše. A onda pogledamo prostor u kom živimo. Kažemo da želimo više razgovora sa decom, a onda uđeš u dnevnu sobu i vidiš da je cela prostorija projektovana oko televizora. Kauč gleda u televizor. Fotelje gledaju u televizor. Najbolji zid pripada televizoru. Daljinski je na sredini stola. Sva naša tela su okrenuta ka ekranu, a ne jedna ka drugima. Niko nije rekao: „Televizor je centar naše porodice.“ Nije ni morao. Prostor je to rekao umesto nas.
Isto je sa mestom koje biramo za život.
Kažemo da želimo samostalnu decu, prirodu, drugare, više vremena zajedno. A onda napravimo život u kom dete moramo da vozimo do škole, treninga, druga, parka i svake aktivnosti, dok mi dnevno provodimo dva sata u automobilu. Nijedna od tih odluka sama za sebe ne mora biti loša. Možda je škola odlična. Stan je veći. Kraj je bezbedniji. Posao je bolji.
Ali sistem se ne vidi u jednoj odluci.
Sistem se vidi u onome što sve naše pojedinačno razumne odluke zajedno proizvode. Donela Medouz, jedna od najznačajnijih autorki sistemskog razmišljanja, upozoravala je upravo na to: ponašanje sistema ne možemo razumeti samo tako što ćemo posmatrati njegove pojedinačne delove. Moramo da vidimo celinu i odnose između njih. Porodica je upravo takva celina. Mama ima dobru nameru. Tata ima dobru nameru. Možemo da izaberemo sjajnu školu, dobar posao, dobar stan i sedam dobrih vanškolskih aktivnosti. I da sve te dobre odluke zajedno naprave porodični život koji niko od nas nije želeo.
Nedostatak sistema nije kada stalno donosimo loše odluke. Ponekad je mnogo opasniji: donosimo dobre odluke koje zajedno proizvode život koji nismo želeli.
A onda imamo svakodnevicu. Svako jutro tražimo patike, ključeve i užinu. Svakog dana oko šest pitamo šta ćemo za večeru. Svake večeri ponovo pregovaramo o telefonu. Pred svaki put jedna osoba zna gde su pasoši, lekovi, punjači i rezervna garderoba. Oko kućnih poslova vodimo istu raspravu. Oko odlaska na spavanje istu. Oko novca istu. Svaki put isti problem rešavamo kao da ga vidimo prvi put. I možda je to najjednostavniji test sistema koji znam:
Ako nešto što se redovno ponavlja svaki put zahteva novu količinu naše volje, energije, pregovaranja i nerviranja, verovatno nemamo dobar sistem za to.
A najzanimljivije je šta se dešava sa pravilima. Kod mame može. Kod tate ne može. Telefon nije dozvoljen za stolom, osim kad smo umorni. Spavanje je u devet, osim kad se nekom ne da da se raspravlja. Cipele mogu da stoje nasred hodnika tri dana, a četvrtog dana tata eksplodira:„JESAM LI REKAO DA SKLONIŠ TE CIPELE?!“ Tada dete ne uči pravilo. Uči da čita sistem. Uči koliko puta treba da pita. Kome treba da se obrati. Kada pravilo stvarno važi. Koliko dugo treba da insistira. Koliko glasno treba da bude.
Deca su, u tom smislu, fantastični sistemski analitičari. Ne zanima ih šta piše u porodičnom pravilniku koji ne postoji. Gledaju šta se stvarno dešava.
I zato mislim da se porodične vrednosti ne vide najbolje kada nas neko pita koje su. Vide se u kalendaru. U bankovnom izvodu. U dnevnoj sobi. U tome ko pere sudove. U tome ko sme da se odmori. U tome kom detetu dajemo najviše pažnje. U tome šta radimo kada smo umorni. I naročito u tome šta se dogodi kada stvari krenu po zlu. Jer lako je imati vrednosti u subotu ujutru uz kafu.
Pravi test dolazi u utorak u 19:15, kada smo gladni, umorni, kasnimo, telefon zvoni, jedno dete plače, drugo traži nešto, a neko je upravo prosuo mleko po domaćem zadatku.
Tada ne padamo na nivo svojih namera. Padamo na nivo svog sistema. A ako sistema nema? Ne ostajemo bez pravila. Samo počnemo da živimo po pravilima koja niko od nas nije svesno izabrao. I zato bih, pre pitanja „koje su vrednosti naše porodice?“, postavio jedno malo neprijatnije:
Kada bi neko sedam dana posmatrao samo naš roctor, roctor, novac, vreme, konflikte i pažnju koju dajemo jedni drugima, koje bi vrednosti zaključio da naša porodica zaista ima?
Autor: Mirko Mitrović, osnivač zajednice “Prvi put s ocem”
