Porodica Mileta Stoiljkovića, sinom Nemanjom koji je završio 7 razred kao vrlo dobar i starim ocem, do pre neki dan je mislila da im je Bog okrenuo leđa, jer je, na svo sromaštvo, dopustio da stablo starog duda oluja izvali pravo na trošnu, staru kuću u kojoj su stanovali.
Ono malo pokućstva ostalo je ispod srušenog krova i stradalnici su se uselili u nezavršenu kuću, koju Mile godinama gradi sam sa svojih deset prstiju.
„Nova“ kuća nema krova, ni betoniranih podova, nije imala ni prozore ni vrata
Ali, kada nema boljeg, Miletova porodica je morala da se preseli i tu skloni. Tek da nije pod vedrim nebom.
No, Bog nije napustio Mileta i njegove, samo je dopustio ljudima da pokažu dobrotu. Jasmina Mitrović, koja organizuje neformalno udruženje „Svetionik“ poželela je da vidi porodicu i da sagleda njihove potrebe, da ponudi svoju ličnu pomoć, ne sluteći koje su razmere tereta koje na plaćima nosi Mile. Ono što je na licu mesta zatekla, potreslo ju je.
„Zar u ovako bogatom selu Šišavi, u kome živi toliko uspešnih i vrednih i plemenitih ljudi, dozvoliti da u 21. veku jedno dete živi kao da je u nekom izbegličkom kampu usred ratne pošasti?“ ,bila je prva Jasminina reakcija.
Jasminin unuk Nikola, godinu dana stariji od Nemanje, organizovao je svoje drugare, garderoba koju su prerasli, biće prosleđena Nemanji. Kako je Jasmina i pesnikinja i član Književnog kluba „Rosulja“ na sastanku kluba podelila je sa ostalima svoje nemirenje sa nemaštinom u kojem živi Miletova porodica. I svi su odlučili, pomoćiće, koliko ko može, obavestiće ljude. Snežana Đorđević, penzionisana radnica poreske uprave, žena velikog srca, reče: „Već sam posredovala, javio se Dragan stolar, daće za dečaka nov ležaj.“ Javila se i Ivanka Stojanović, novinarka u penziji, daće nameštaj, očuvan je. Našao se i prevoznik za nameštaj, vozača Boceta poslala je sa kombijem farbara “Zoki”. Boce, ljudina, podmetnuo ruke i leđa. U Šišavi, pri istovaru, pritekoše komšije i prijatelji, mladi ljudi, koje ni za ime ne pitasmo. Nameštaj unešen.
Pa, tako, kao u dečijoj pesmici,“ kad se mnogo ruka slože, sve se može, sve se može…“
Ruku na srce, dva ležaja, sto, stolice, orman, to nije još sve. To je manji deo koji je potreban ovim ljudima. Glavno je, očekuje se tu da lokalna zajednica pomogne, postaviti krov na kući, zima će doći brzo. A zna se, ovo je kraj majstora građevine, čvrsto smo uvereni da će pripomoći. I još, naći neki mali električni šporet da se ponešto skuva, a za zimu, nešto u čemu se može ložiti vatra.
Kad je onaj dud pao na Miletovu kuću, znao je Bog da je to sa dobrim razlogom: da se vide ljudska srca i ko je ko u selu Šišavi, u optini Vlasotince, u okolini Leskovca.
Autor: Svetlana Pešić