Smisao za humor jedna je od glavnih odlika srpskog naroda, i na tom daru možemo biti zahvalni, čak i kad njegovi plodovi dovedu dotle da se posprdno odnosimo prema vlastitoj tradiciji i kulturi
Piše: Vladimir D. Janković
U našim kulturnim i intelektualnim krugovima, među lingvistima, etnolozima i ostalima koji se bave narodnom tradicijom gotovo je neprimetno prošla potvrda da su nazivi starijih predaka, odnosno starijih kolena u rodoslovu – izmišljeni devedesetih godina prošlog veka.
I dalje imamo očeve i majke, dede i babe, pradede i prababe, čukundede i čukunbabe, pa i navr(n)dede i navr(n)babe, ali sve ono od kurđela pa do belog orla (ili bele pčele, jezičke siluete prapretka) „dopisano“ je, tj. smišljeno sad nedavno, pre tri decenije ili malo više.
Igra kao sudbina
Čak i veoma ozbiljnim tradicionalistima i jezikoznancima promakla je još tad očigledna šala, gde se sve vrti oko sloga „kur“. Krenulo se s kurđelom, pa su onda nanizani askurđel, kurđup, kurlebalo, kurajber, ožmirkur… Svi su primetili da je stvar u najmanju ruku sumnjiva, objektivno i komična, očito satirična, ali kad se ta nepostojeća tradicija usadila, nikome više nije palo na pamet da autentičnost groteskne rodoslovne palete stavi pod znak pitanja.
Ne, Srbi nikada nisu imali reč za čukundedinog čukundedu, niti za pradedu čukundedinog pradede. To nam je jasno bilo od početka, jasno nam je i danas, ali volimo da se igramo. Pa i ako. Što se ne bismo igrali. Treba se i zabavljati i smejati, ali taman u toj meri da ne počnemo od svog sopstvenog naroda i njegove pameti da pravimo sprdnju.
Odnos Srba prema tradiciji generalno je interesantan za istraživanje i sagledavanje, jer za razliku od nekih drugih nacija, razvijenijih i bogatijih, mi u tradiciji uglavnom vidimo teren za izvlačenje koristi. Skloni smo da svoje pretke veličamo ne zato što ih dovoljno poznajemo i što možemo da se uvučemo u njihovu kožu (niti ih dovoljno poznajemo, niti njihova koža može biti naša), ali vrlo lako, gotovo bez iole dubljeg promišljanja, menjamo čak i sliku o realnom učinku, o delima predaka. Sve pod okriljem bezuslovnog poštovanja, u stanju smo da pobedu ili remi prekrstimo u poraz, da bratoubicu preformulišemo u tvorca nam državnosti, da oceubicu uzdignemo u cara (makar i samoproklamovanog) pod kojim su naši preci (opet oni) doživeli vrhunac moći, iako se njihov život realno odvijao u uslovima opšteg rasula i u jasnim nagoveštajima da totalna katastrofa sledi sutradan, ili za godinu-dve.
Beg od samoubistva
Tako nam je na pamet palo mnogo čega dogmatičnog i doktrinarnog, što se puku nameće oficijelnim, službenim kanalima, preko škola, univerziteta i raznih instituta, na ozbiljan, udžbenički, gdegde i sterilan način, pa i ne bismo smeli da budemo strogi kad je u zvanične istoriografsko-prosvetno-kulturološke tokove ušla i vickasta, skrojena rodoslovna linija sa kurbekalima i kurajberima.
„Mašta je čoveku data kako bi nadoknadio ono što u datom trenutku nema, a smisao za humor da bi se zadovoljio onim što trenutno jeste“, rekao je Frensis Bejkon. Koliko je to (samo)zadovoljavanje istinski važno, svedoče i reči čoveka koji je bio lider danas najmnogoljudnije nacije na svetu, a koga, makar gledajući dokumentarne filmove i fotografije, i ne možemo lako da se setimo vedrog ili nasmejanog: „Da nemam smisla za humor, odavno bih izvršio samoubistvo“ (Mahatma Gandi).
Smisao za humor jeste jedna od glavnih odlika našeg naroda, i na tom daru treba da budemo zahvalni. Jedino što i u humoru, kao i u dogmatsko-institucionalnom pridikovanju valja imati meru: terati s tim taman dotle dok prijemčivim humoreskama očigledno ne krenemo u izvrgavanje ruglu tradicije i inteligencije naroda iz kojeg smo i mi sami potekli i kojem pripadamo.
(Esej je izvorno objavljen u „Politikinom“ Kulturnom dodatku)
