Autor: Vanja Košutić, klinički siholog i dipl.matematičar
Preterano davanje drugome često se doživljava kao vrlina. Kao znak dobrote, požrtvovanja, empatije. Međutim, iza te prividne snage ponekad se krije nešto mnogo dublje i tiše, strah. Strah da nećemo biti voljeni ako prestanemo da ugađamo. Strah da ćemo biti odbačeni ako postavimo granice. Strah da će neko otići ako mu ne ponudimo sve što imamo, pa čak i ono što nemamo.
Taj obrazac nije lako prepoznati, jer izgleda plemenito
Kada neko stalno daje, sluša, prilagođava se i stavlja druge ispred sebe, društvo to često nagrađuje, rečima divljenja, poverenja, pa čak i zavisnosti. Ali u unutrašnjem svetu te osobe često se odvija drugačija priča. Iza svakog „nema veze“, „mogu i ja da sačekam“, „važno je da je tebi dobro“, može da stoji gubitak kontakta sa sopstvenim potrebama, osećanjima i identitetom.
Davanje koje dolazi iz mira, iz unutrašnje slobode i celovitosti, jeste jedan od najlepših izraza ljubavi
Ali davanje koje dolazi iz straha, iz osećaja da ne vredimo ako ne dajemo, postaje oblik emocionalne trgovine. Tada pažnja više nije poklon, već sredstvo za očuvanje odnosa koji nas iscrpljuje. Tada odnos prestaje da bude mesto međusobnog rasta, i postaje tiha borba za opstanak pod maskom brige.
Prepoznati razliku između autentične pažnje i pažnje koja je oblik preživljavanja, prvi je korak ka emocionalnoj zrelosti
To znači zapitati se: da li dajem jer želim ili jer moram da bih bio prihvaćen? Da li ostajem u kontaktu sa sobom dok dajem, ili se gubim u potrebama drugih? I šta se dešava ako odlučim da ne dajem ništa, makar na trenutak? Ove dileme nisu znak sebičnosti, već znak početka promene. Jer ljubav koja traži tvoje stalno smanjivanje nije ljubav. To je dinamika u kojoj se zaboravlja da vrednost ne zavisi od količine pažnje koju nudimo, već od hrabrosti da ostanemo prisutni i iskreni, najpre prema sebi.
