Dostojevski će ti pomoći
Imao sam tu sreću da povredim skočni zglob na basketu.Bilo je leto, te davne 1993.godine. Odslušao sam prvu godinu Elektronskog fakulteta, imao par položenih ispita i srećan dočekao kraj junskog roka. Već nakon par dana na jednom basketu sam povredio zglob. Blago naprsnuće je zahtevalo 2 nedelje gipsa.
Bio sam besan. Da li je moguće da mi se ovo dogodilo? Šta da radim tih par nedelja? Nije bilo mobilnih telefona. Računarske igrice na Komodoru me više nisu zanimale.
Setih se da je jedna žena iz komšiluka, imala komplet knjiga Dostojevskog. Petnaestak knjiga. Neizmerno sam joj zahvalan i danas.
Mislim da je bilo oko 2500, ako ne i 3000 stranica.(prim.aut. Našao sam da komplet u stvari ima 6500 stranica). Čitao sam tih dana, sve svoje slobodno vreme. Nakon 2 nedelje, lekar je na kontroli zahtevao da nosim longetu još dve nedelje. Nisam tu odluku dočekao sa negodovanjem. Bilo je još nepročitanih knjiga.
Nakon skoro mesec dana, komplet knjiga Dostojevskog je bio pročitan. Tada je to bilo sve što je objavljeno na srpskom jeziku. Dok sam čitao jednu knjigu za drugom, nisam imao vremena da previše razmišljam o tome šta sam pročitao. Ali taj prvi dan, nakon mesec dana, bio je strašan.
Sve moje vrednosti koje su tek počele da se grade, svi moji stavovi, sve je to ležalo u pepelu. Sve je bilo srušeno. Osećao sam se beživotno.
Noga iznad skočnog zgloba je tek počela da se oporavlja. Nakon četiri nedelje izgledala je bledo, mršavo, sablasno. Takva je bila i moja duša.
A onda sam osetio katarzu. Kao već transformisana gusenica koje se probija kroz čauru i žudi da vidi krila na suncu i oseti taj prvi zamah, tako sam i ja uz oslobađajući bol gledao u jedno novo nebo.
Otkriću ti jednu tajnu.Sve što sam naučio o ljudima, naučio sam iz ovih knjiga. U kasnijim godinama sam se nekim knjigama ponovo vraćao. Imao sam puno zapisanih citata. U mnogima od njih sam nalazio smernice i potvrde za svoje životne izbore. U mnogima već proživljene svoje živote. Svi ti scenariji su mi uvek bili od pomoći da prepoznam situacije ispred kojih me postavlja život i da reagujem kao iskusan.
Ako te nisam smorio ovom ispovešću, onda čuj i ovo – ukoliko radiš sa ljudima, bilo da si iz HR, iz menadžmenta ili te samo zanima da razumeš ljude, Dostojevski će ti pomoći. Ozbiljno će ti pomoći. Više nego sve anglosaksonske mudrijaške knjige!
hashtag#AlexThePreacherhashtag#Dostoevskyhashtag#lifelessons
Kommodore 64
Proleća te, davne,1986.godine sam svaki ulazak iz kuću, po povratku iz škole, počinjao pitanjem – Jel stigao?
Dani mi nikada u životu nisu sporije prolazili dok sam čekao vest da je Commodore 64 koji mi je ujak kupio u Nemačkoj, oslobođen sa carine.
I nakon par nedelja, jednog popodneva, uzeli smo paket iz pošte i doneli kući otac i ja.
Bilo je to najritualnije otpakivanje jednog paketa.Želeo sam da što pre povežem C64, žudeći da vidim treperavi kursor i reč Ready na ekranu.Takođe sam želeo da ovaj trenutak potraje što duže.
Upamtio sam svaku sekundu te „večnosti“. Dok sam povezivao računar, a to je tada značilo, bocni kasetofon u kućište-tastaturu, kabl do tv-a i ispravljač u struju, okupila se cela porodica. Baba i deda su me gledali ispitivački, otac i majka ponosno sa blagom dozom zabrinutosti i brat, polunezainteresovano.
Napokon se na našem EI TV prijemniku pojavio plavi ekran.
Ubacio sam kasetu da se učita prva igrica. Čini mi se da se zvala Defender i bila je neka „čiča Gliša“ svemirska pucačina. Igrica koju sam koju godinu kasnije pravio za diplomski u srednjoj školi, za ovu je bila holivudski blockbuster.
Uzeo sam džojstik i počeo da igram, dok je tv ispuštao neke smešnjikave zvukove koji su trebali da oponašaju eksplozije. Kretanje svemirskog broda kojim sam ja upravljao, neko kratko vreme je fasciniralo celu porodicu. Oprostiće mi, ali smo zaličili na scenu iz Odiseja 2001 i susret naših prapredaka sa monolitom. Nakon par minuta, svi su izašli, a ja sam znojavim dlanom stistkao džojstik i borio se za pravdu u svemiru.
Igrice su bile teško dostupne. Oglasi su izlazili u Svetu kompjutera, a ja bih skupljao novac da bih došao do jedne kasete sa petnaestak igrica.
Svaku igricu sa nove kasete bih odigrao par puta, u svesci beležio ocene, od jedne do pet zvezdica.
A onda sam saznao da radio Vrnjačka Banja, sredom od 22,00 do 22,30 preko radio talasa emituje igricu. WOW. Kakav kreativan pristup. Već od osam uveče bih štelovao prijem te radio stanice do iznemoglosti. Bio mi je potreban savšen prijem da bih snimio igricu da može da se reprodukuje i igra kasnije. Ubrzo sam postao sam mag.
Često bi u te kasne večernje sate zazvonio fiksni telefon, što je bio događaj ravan poseti pape, zvao bi neko od drugara, histerično deleći sa mnom da ne može da uhvati dobro signal i naravno da proveri da li sam ja snimio igricu.
Kakve radosti, i kakva posvećenost. Bili smo blagoslovena generacija da se snalazimo i borimo da dođemo do onoga što želimo. Danas, sa 800 kanala na kablovskoj, sa Netflixom, HBO Max, Youtube, kada čujem reči, “Dosadno mi je”, prosto mi dođe žao kako nikada ova deca, ni neka nova deca, neće biti u prilici da strepe i čekaju priliku da snime program Radio Vrnjačke Banje u deset uveče. Sreća je lepa samo dok se čeka..
hashtag#AlexThePreacherhashtag#commodorehashtag#happinesshashtag#lifelessons
Autor : Aleksandar Milinčić
