Luksuz izbora
1.
“Najveći luksuz u životu je imati mogućnost izbora” – Pročitah skoro ovu rečenicu jedne naše književnice i pomislih: “Kakva besmislena rečenica“. “Kako luksuz može biti mogućnost izbora?”. Ono na šta pomisli većina ljudi kada se pomene reč luksuz je život u izobilju, bogatstvo, sve ono što velika količina novca može da nam pruži – skupoceni nakit, putovanja na egzotičnim, skupocenim destinacijama. Ne verujem da iko u prvi mah pomisli da je luksuz imati mogućnost izbora. Ali, kada samo malo bolje razmislimo svi mi koji imamo nekog životnog iskustva i prošli smo deo životne staze na ovu misao možemo potvrdno klimnuti glavom I nasmejati se jer znamo da je jedini pravi luksuz u životu biti slobodan i živeti slobodno. Imati slobodu da biraš kako ćeš da živiš i sa kim ćeš da živiš. Slobodu da budeš u nekom odnosu i odeš iz tog odnosa ako u toj priči nisi srećan i ne zavisiš materijalno od te osobe sa kojom si. Slobodu da radiš ono što voliš i ono što te ispunjava i odeš sa tog posla ako te taj posao guši jer nisi primoran da na tom poslu ostaneš. Luksuz je kada biraš sa kim provodiš svoje vreme, kada ne morašda se smeškaš onima koje očima ne možeš gledati, kada ne moraš da slušaš isprazne priče koje ti vredjaju inteligenciju već ustaneš i odeš bez da se okreneš.
Ako mi ne verujete pitajte sve one koje žive u nazovi luksuzu primorane da trpe bogatu, buckastu gospodu zarad onoga što se luksuzom smatra – bundi, krpica, automobila, putovanja… Neće vam iskreno odgovoriti jer luksuz je ipak luksuz!
Kofer života
2.
Putovanja.. Uvek ih prati osećaj uzbudjenja, pozitivne treme, nekada velikih očekivanja, želje da se duša napoji nekom novom lepotom, i spozna neku novu istinu o sebi, ili drugima. Nekada krenuvši na put, u kofer sam stavljala sve – i ono što mi treba, i ono što mi ne treba,verujući da će mi to možda zatrebati… Danas, opet krećem na put.. Ali danas gledam da mi kofer bude što lakši, i unutra stavljam ono što mi je zaista neophodno.. Pomislih, da li nam je to sa godinama sve manje stvari potrebno, ili možda sa godinama učimo da sve što je suvišno odbacimo, da olakšamo sebi ovo putovanje koje se životom zove, da sebi ugodimo? Tako je i sa još jednim koferom – koferom života.Ovaj kofer života ume da se godinama napuni i prepuni teškim,traumatičnim dogadjajima, iskustvima, pogrešnim ljudima, pa je zbog toga s vremena na vreme iz ovog kofera dobro odbaciti sve što je suvišno, sve što teži i šteti našoj duši: loše, toksične ljude, dogadjaje koji namne prijaju, odnose koji nas razbole. Vremenom naučimo da je ipak najbolje okružiti se ljudimakoji nas vole, podržavaju, koji nam se raduju, i onima koji učine da seu trenu osetimo poletno I rasterećeno. Takvi ljudi su retki, ali ih ima. Naučimo da je najbolje kroz život ići polupraznog kofera, ali punog i otvorenog srca. Otvorenog srca za one koji našu ljubav zavredjuju i koji nam onda kada je teško pripomognu da teret života lakše nosimo i podnosimo.
Sa takvim ljudima i sa takvim koferom sve je lepše i lakše!
Tuge
3.
Dogode se tuge..Dogode se gubici.Veliki, teški, neprebolni. Čini ti se, tada, preživeti nećeš..Tuga guši, ubija.. Prolazi vreme.. Godina, dve, tuga počinje da se povlači pred životom.. Dogode se neke druge stvari.. Gurneš tugu u kutak srca, duboko, i guraš dalje… Tu je, ali ne boli jako kao pre… Pomoli se nekad u tišini, samoći… Zaboli jako kao pre, al sad već znaš kako protiv nje. Naidje misao, naidje bol, ali naučiš da je skrajneš, da je potisneš. Ne ideš na mesta koja te bole, ili ideš retko. I dalje poneka suza iz oka sklizne, ponekad se pretvori u lavinu, ali prodje. Valjda se život sam postara da tako bude. Valjda je to ON – prolazan, slaganje varka na varku, smena suza i smeha, oblaka i sunca, radosti i duboke tuge, ostvarenih i neostvarenih želja, naših snova, maštanja i nadalje. Boli ima, i biće ih dok ima nas, ožiljaka ima , zato treba naučiti ići ruku pod ruku sa svojim bolom i tražiti i ne prestajati tražiti nešto lepo u svemu ovom što se životom zove a lepote itekako ima!
Kavez
4.
Ptica je rodjena da leti. Nebo je njen dom. Mesto na kojem joj je dobro, na kojem se oseća svojom na svome. Držati je u kavezu za nju je mučenje… Čuvati je u po nekom našem vidjenju, idealnim uslovima, samo radi naše zabave za nju je smrt, svakodnevno umiranje. Posmatrala sam svoju pticu svakoga dana kako udara krilima o ivice kaveza verovatno uverena da će ga se osloboditi, da će izaći… I nije izašla… Uginula je.Otvorenih očiju, pogleda uprtog u nebu.Nije dočekala ono o čemu je budna sanjala. Žao mi je što je nisam pustila da odleti mada sam nekoliko puta pomislila na to. Čini mi se, bila bih srećnija ja, ali i ona. Pticama u kavezima slični smo i mi ljudi.Živimo uglavnom onako kako moramo, retki srećnici žive po meri svoga srca. Vremenom i
naše oči gube sjaj jer smo zatvoreni u kavezu obaveza i raznih moranja. Dati slobodu onima koje volimo je ljubav.Slobodu da budu ono što jesu, da slede svoje snove i žive po meri svojih duša.Držanje u kavezu ne prija nikome jer kavez je, bio on i od zlata, ipak kavez.
Imanje – nemanje
5.
Čini mi se, ono o čemu se najviše govori ovih dana, a verujem i u prethodnim vremenima je novac. I ono što najčešće čujem je “ prokleti novac” jer oni koji ga nemaju nesrećni su zbog nedostatka novca smatrajući ga uzročnikom svih svojih problema ubedjeni da kada bi ga imali sve bi drugačije bilo. Nisu svesni toga da time što ga proklinju samo blokiraju dotok novca i on im ne dolazi jer zašto bi došao neko ili nešto koga proklinjemo? Moj odnos prema novcu uvek je drugačiji.Ne proklinjem ga, već blagosiljam, i kada dodje i kada odlazi, i zato, čini mi se uvek mi rado dolazi. Govori se uglavnom o tome kako je svakim danom sve skuplje, kako je nemoguće živeti, kako ovo i nije život već puko preživljavanje, što i nije daleko od istine. Za to je kriva država, krivi su ljudi, krivi su oni koji imaju više od nas. Nisu svesni da život ide i prolazi.
Prolazimo i mi. Svako kukanje nad onim što nemamo je protraćeni dragoceni trenutak našeg života. Saglasna sam da se ne živi lako. Znam i vidim da ima onih koji zaista nemaju ali takodje znam da se na nemanje žale oni koji baš I nisu toliko ugroženi I imaju više nego neki sa manjim primanjima. Takvi su u kukanju i naricanju nad sopstvenom sudbinom najglasniji! Slušam ih I prolazi mi misao – Nije siromaštvo u novčaniku, siromaštvo je u glavi! Siromaštvo je stanje uma a rekla bih i duha.Takvima, koliko god da imaju novca, biće malo i tražiće još.i opet će gledati one koji imaju više i zavideće im jer drugačije da razmišljaju ne umeju. Znam i ja dobro kako je nemati. Iskusila sam sve to.Nikada nisam kukala već bih sačekala i došli bi neki novci.Bili potrošeni pa opet došli. Žalili se, ne žalili, pričali da imamo ili nemamo, život ide. Svet postoji, i neće stati kad nas više ne bude bilo. Postojaće takav kakav jeste sa svim svojim vrlinama i manama. Zato kada je sve koliko toliko u redu, kad osvestimo ono što imamo na čemu smo zahvalni, otvorimo srce i ruke! Srce da se radujemo i ne zavidimo onima koji imaju više od nas nego da se uoredjujemo sa sobom od pre, jer oni kojima zavidimo to i ne znaju pa ne boli njih nego nas.Otvorene ruke i otvoreno srce ima veće šanse da nešto dobije. Bilo novac, bilo lepu reč, dobru misao ili želju. Verujte mi!
Autor: Jelena Ivković Mladenović, profesor srpskog jezika i književnosti
