SAMOPOUZDANJE
1.
U susret mi dolazi žena. Neverovatno mi liči na poznanicu. Iste crte lica, ista frizura.. Približavajući se, shvatam da to nije ta osoba.. Sličnost neverovatna, a razlika prevelika.. U čemu? U hodu, u držanju, u stavu. Ova žena puca od samopouzdanja, korača visoko uzdignute glave, svesna sebe, svoje harizme, neke neverovatne energije. Isti lik, visina, a ništa isto nije!
U trenu shvatih u čemu se razlikuju. U svesnosti odnosno nesvesnosti sebe i onoga što jesu, to jest u samopouzanju.. Jedna od istog puca, druga ga nema ni u promilima.
Mi koji smo odrastali osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nismo učeni samopouzdanju.
Učeni smo da je skromnost vrlina, da ne treba uzdizati i veličati sebe. Sada shvatam da je to bila velika greška naših roditelja, ali im ne zameram jer znam da su nas učili kako su najbolje znali i kako su i sami bili naučeni. Manjak samopouzdanja i odrastanje bez osećanja sopstvene vrednosti uticalo je na moj život, čini mi se, baš mnogo.
Sada u četrdesetim data mi je prilika da tu „grešku“ svojih roditelja ispravim radom na sebi najpre, ali i divnom detetu koje imam. Da se razumemo – ne treba samopouzdanje biti bez osnova i bez mere već zasnovano na vrlinama i kvalitetima koje posedujemo. Ja svojih vrlina tek sada, kako vreme prolazi, postajem svesna, a do skoro sam sebe smatrala manje vrednom ubedjena da su svi drugi sposobniji, vredniji i bolji.
Sada shvatam da biti samopouzdan znači imati vere u sebe, a sa verom u sebe i u Boga možemo sve!
Zato ispravimo ledja, podignimo glavu visoko, pokažimo svetu oči i lice pa će i sam život i prilike videti nas!
BIRAM MUDROST
2.
Kako vreme prolazi sve češće obraćam pažnju šta gledam, šta slušam, šta čitam, o čemu govorim, o čemu razmišljam, sa kim provodim vreme, kome poklanjam svoju pažnju, svoje misli, svoja osećanja.
Rezultat tog odabira polako počinje da se nazire, a to je unutrašnji mir i onda kada nije sve kako treba jer negde duboko u sebi i tada verujem da će sve dobro biti i da će se rešiti onako kako treba i kako bih ja volela, a ako se i ne reši – neka! Ko zna zašto je to dobro!
Sve to polako počinje da se vidi, ali i oseća. Na licu nešto nalik osmehu gotovo neprestano, toplina u susretu sa ljudima i rečenica koju sve češće čujem: „ Blago tebi, tebi je uvek dobro!“ „Kome je uvek sve dobro?“ zapitam se u trenu, ali pustim, ne objašnjavam, ne odgovaram, samo osmehom uzvratim.
Kad ono dobro u nama i oko nas nadvlada sve loše, sve manje dobro, na dobrom smo putu jer kad u dobro verujemo nešto dobro će se izroditi kad tad!
Zato biraj o čemu razmišljaš, o čemu govoriš jer izgovorene reči imaju moć koje nismo ni svesni! Biraj kome i čemu posvećuješ svoje vreme i dragocene trenutke života koji se nikada neće ponoviti! Rezultati neće izostati.Polako ćeš početi da osećaš da se menjaš, da se iznova u sebi ponovo radjaš, bolji sebi ali i drugima.
UOBRAŽENOST
3.
„Znaš, mislila sam da si uobražena. Sve do danas dok te nisam upoznala! Ti uopšte nisi takva!“
Nasmejah se. Rekoh:“ Baš mi je drago“, a zapitah se da li mi je iskreno drago ili me je baš briga šta o meni misli neko ko me ne poznaje, neko ko nije sa mnom razmenio ni jednu jedinu rečenicu već mi zalepio etiketu na osnovu neke svoje slike o meni koju je sam stvorio u svojoj glavi.
Pridev UOBRAŽEN potiče od glagola UOBRAZITI, to jest umisliti nešto što nisi, da si plod sopstvene uobrazilje, mašta. Zvuči ružno, priznajem. Iskreno, uopšte ne uobražavam da sam nešto što nisam, da sam neko ko nisam, obema nogama stojim čvrsto na zemlji, mada sebi dopustim ponekad let u snove jer verujem da i nemoguće postaje moguće ako samo dovoljno jako poverujemo. O drugima mnogo ne razmišljam, ne namećem se, ulazim u živote ljudi onoliko koliko mi oni dozvole. Kad mogu pomognem, kad ne mogu da pomognem ne odmažem. Tako mi se čini da treba i tako je oduvek. Ne dam na sebe, poštujem druge ako me poštuju, a ako me ne poštuju, sklonim se. Sve više pokušavam da razumem druge da možda imaju loš dan ili da se bore sa nekim svojim demonima. I ne, ne pomislim da su uobraženi, ovakvi, onakvi. Naprotiv, ne mislim uopšte, a ako i pomislim, poželim sve najbolje. Tako pustim. Ne etiketiram. Tako mi je lepše i lakše. Ako je to uobraženost onda jesam uobražena!
MERA LJUBAVI
4.
„Razmišljala sam o tebi, nije tebi lako“. I ja, kojoj se sve čini baš lako i koja misli da joj je sve potaman, zapitah se. O kakvoj se „lakoći“ , odnosno „težini“ tu radi i da i ja sve umišljam odnosno izmišljam? Takvi smo mi ljudi, olako donosimo zaključke o drugima, ne gledajući sebe već se uporedjujemo sa drugima i tražimo šta njma fali, a mi imamo.
„Dajem ti sve što imam“ je rečenica kojom sam blagoslovena, koju često čujem i koju živim. Novac jeste važan, ali je tu da se troši, još ako ste lake ruke i skloni trošenju istog, onda i ne marim mnogo kada ga imam previše, ili ga trenutno nestane, jer opet dodje. Sloboda da budeš ono što jesi, živiš gde želiš i onako kako želiš, ideš kud ti se ide bez prekora i gledanja u sat pre i posle povratka jeste blagoslov. Kada na pitanje: „Hoćemo li tamo?“ u trenu dobijem odgovor „Hajde!“ i to je blagoslov. Kad ručak nije pripremljen, a trebalo bi da jeste, nema prekog pogleda već sledi rečenica „Ne mari, ješćemo šta ima“ i to se računa.
I onda, ako i vama neko kaže „Tebi je teško jer toliki teret nosiš“, recite samo:“Želim ti isti takav teret to jest lakoću, jer ako ljubav ima meru, onda su ovakvi postupci mera ljubavi i to prave, a ne živeti u zlatnom kavezu i biti nečiji sluga, ispunjavati nečije hirove i večito biti u nečijoj senci“!
DOBROTA
5.
Učini mi se ponekad, naneta mi je nepravda. Da mogu više, zaslužujem više. Bačena igrom sudbine ili božijom promišlju, ne znam, negde daleko, negde gde ne pripadam. I priznajem, nije lako. A opet, lako je. Jer u trenu shvatim da, ipak sve ima svoju svrhu, da sam zbog nečega poslata baš tamo, možda da dodirnem svojom rečju nečiju dušu, da nekom, za mene možda u tom trenu nebitnom, a za nekoga tako bitnom rečju, ulepšam dan, dam vetar u ledja, pokažem put. I onda pomislim:“ Hej malo li je!“ A znam da nije. Da je, ipak, mnogo.
I onda shvatim, nagradjena sam, blagoslovena, srećna. Tako i vi. Vidite, nadjite dobro u svemu što radite i što vam se dešava, pa će dobro i biti!
BUDI KAO VODA
6.
Reče neko:“Voda je najsavršeniji element jer se savršeno ne opire“. Koliko mudrosti životne u ovoj naizgled jednostavnoj rečenici!
Ne opirati se zlu, lošim ljudima, lošim dogadjajima. Samo pustiti, samo se treba prepustiti. Dati sebi slobodu da te reka života nosi, postojati mirno, bez besa, bez teških misli. I tako umiren, prepušten i opušten, stigneš do cilja. Stigneš rasterećen, neumoren, već odmoran, opušten.
Važno je stići, a još važnije od cilja je putovanje.
Jer putujemo mi, a ne neko drugi.
Zato, budimo pametni kao voda – polako, smireno, zaobilazimo svaku prepreku koju nam život nametne, da ne umoreni i ne potrošeni stignemo što dalje u ovoj igri koja se životom zove.
Autor: Jelena Ivković Mladenović, profesor srpskog jezika i književnosti u Medicinskoj školi u Leskovcu.
