Postoje trenuci kada čovek vrlo dobro zna da mu nešto više ne prija, ali ipak ne odlazi. Odnos je odavno postao prazan, posao više ne donosi ni smisao ni zadovoljstvo, određeni ljudi iscrpljuju, a svakodnevica izgleda kao prostor koji je postao premali. Ipak, ništa se ne menja. To nije uvek slabost niti nedostatak hrabrosti. Često je u pitanju psihološka inercija, sklonost da nastavimo ono što već traje samo zato što promena zahteva novu odluku, novu energiju i ulazak u nepoznato. Poznata nelagoda tada može delovati sigurnije od nepoznate mogućnosti.
Poseban problem nastaje kada smo u nešto mnogo uložili.
Godine odnosa, trud, novac, emocije, obećanja, planovi. Što je ulaganje veće, teže nam je da kažemo da možda više nema smisla nastavljati. Kao da odlaskom priznajemo da je sve prethodno bilo uzalud. Ali prošlost ne postaje vrednija zato što joj dodajemo još vremena. Ono što je nekada bilo prava odluka ne mora zauvek ostati prava odluka. Čovek se menja, njegove potrebe se menjaju, granice se menjaju, a život koji mu je odgovarao pre pet godina možda više nema nikakve veze sa osobom koja je danas.
Psihološka inercija je posebno snažna kada počnemo da poistovećujemo poznato sa sigurnim.
Tada ne ostajemo zato što želimo, već zato što znamo kako izgleda još jedan dan na istom mestu. Promena, čak i kada je dobra, u sebi nosi neizvesnost. Ne znamo kako će izgledati život posle raskida, otkaza, selidbe, prekida nekog odnosa ili velike odluke. Mozak zato često bira predvidljivu neprijatnost umesto nepredvidive slobode. I upravo tu navika počinje da liči na izbor, iako zapravo odavno više ne biramo.
Zato je ponekad korisnije ne pitati sebe: „Zašto još uvek ostajem?“, već nešto mnogo preciznije: „Da danas ovo srećem prvi put, da nemam zajedničku prošlost, uložene godine, obećanja i strah od promene, da li bih ponovo izabrao/la isto?“ Odgovor na to pitanje ume da bude neprijatan, ali i oslobađajući.
Neke stvari ne napuštamo onda kada prestanu da vrede, već mnogo kasnije, tek kada shvatimo da nas više ne zadržava ljubav, smisao ili želja, već samo činjenica da smo predugo ostali.
Autor: dr Vanja Košutić klinički psiholog i diplomirani matematičar
