Radeći s ljudima primećujem da se po pravilu govori ženama da spuste kriterijume ako „misle da budu s nekim“ ili „hoće da imaju nekoga„. Po pravilu, opet, to su žene koje su „mnogo“ ili „sve“ – izgledaju dobro i vode računa o svom izgledu, visoko su obrazovane i rade, zarađuju toliko da mogu da žive same i o sebi brinu, obezbedile su sebi krov nad glavom i kvalitetne su i dobre kao osobe i ljudi, potencijalne partnerke. Savetuje im se, dakle, da „smanje doživljaj“ ne zato što je visoko po sebi ili spram njih nerealno ono što traže i hoće da pronađu, već zato što nema (dovoljno) muškaraca koji su „jednaki“ njima ili od njih „više„.
Uvek je, nekako, pitanje šta sve žena treba da žrtvuje i od čega je potrebno da odustane ako ne namerava da „ostane sama“ ili „postane ona kojoj je kuća puna mačaka„. Kao da je jedno ili drugo neuspeh, loše po sebi i apriorno gore od „imanja nekoga/onoga koji se može imati„.
Ako (malo bolje) pogledate u parove za koje znate, videće dominaciju onih u kojima je, recimo, žena (mnogo) obrazovanija od svog partnera.
Obrnuto se, lično, doslovno ne sećam kada sam videla, ako ikada jesam. Nikada nisam čula za lekara specijalistu koji je s konobaricom ili promoterkom, na primer, dok sam videla, koliko hoćete, visoko i maksimalno obrazovanih žena koje su s neobrazovanim, nezaposlenim pa i nepismenim muškarcima. Ne prestaje da mi bude interesantno to da se, društveno gledano, uporno prihvata i normalizuje to da on može s kojom god hoće (ako se malo potrudi, a neretko ne mora ni to), dok ona može s onim s kojim jedino može ili mora da bude – ako hoće i misli da ima nekoga i izbegne da je pojedu mačke i niko za to nikada ne sazna.
Akonto prethodnog, ne radi se ni o kakvim „klasama“ ili „nivoima„. Ravnopravnost u pogledu obrazovanja i, još bolje, srodno obrazovanje partnera znači bolje i lakše razumevanje, kvalitetniju komunikaciju, zajedničke teme i interesovanja, usaglašenost određenih potreba i ambicija, jednostavnije međusobno podržavanje, orijentaciju ka sličnom u budućnosti itd. Obrazovanje iz određene oblasti je uvek i priča o tipu ličnosti i vrsti čoveka. Programeri i lekari nisu ni slični slikarima. Niko od nas profesionalno nije slučajno to što jeste i razlike poreklom iz obrazovanja su, među ostalima, vrlo važne.
Obično se, opet, samo ženama govori da je u mladosti bilo lakše ili je izbora više – iako je retko ko danas sa onim koga je upoznao u (ranoj) mladosti, kada je „najviše mogao da bira„.
U mladosti je, jedino je sigurno, najviše slobodnih potencijalnih partnera. Količina njih, međutim, ne garantuje kvalitet, a ni adekvatnost. Ženama se, dakle, posebno savetuje da „požure s uparivanjem, dok su mlade i lepe“ i govori im se da „muškarci stare bolje„. Stalno im se nečim preti i prstom im se pokazuje na biološke i druge satove koji, realno, ni pred muškarcima zaustavljeni ne stoje…
Vreme svakako ide i samo prolazi, ali šta to znači?!
Da je pametnije i bolje da se date u trk i paniku i s nekim stvarima završite, kako o njima više ne bi morali da mislite?! Hoću reći, p o l a k o. Strpljivo i s mirom. Bez napuštanja sebe i postajanja nekim drugim. Bez udovoljavanja tom nekom i prilagođavanja njemu do neprepoznatljivosti. Partner ne bi trebalo da bude i nije svrha i smisao ničijeg života, ali… kako mnogi muškarci to (vrlo dobro) znaju, podvući ću samo vama, slobodnim ženama. Nisam rekla “samim” jer niste same ako nemate partnera.
Autor: Marina Drobnjaković, psihoterapeutski savetnik
